Beograd
"Gde Dunav se bistri pridružuje Savi..."
Veci deo vremena preživeli smo u Beoradu (zapravo svih deset dana osim dva – vidi dole). Peške smo si razgledali samo centar grada, jer smo vec s voza videli da na periferiji nema nicega osim glomaznih socialistickih zgrada kojih ima mnogo, a izgledaju ovako:

Treba se prošetati Kalemegdanom, mnogi ga verovatno poznate iz monopolija. To je ogromna tvrdava iznad mesta, gde se sliva Sava u Dunav, koja je upola srušena i zapravo je velik park gde za vreme lepog vremena šecu covecji i pseci Beogradani. Možete da sretnete i po kojeg entuziasticnog rekreativca (džogera, košarkaša), a ima i igralište za ragbi gde smo prve nedelje gledali utakmicu dvaju lokalnih amaterskih momcadi.
Sa 10 dinara mogli smo da pogledamo Vojni muzej koji prikazuje bitke, oružje i ostalu vojnicku opremu od preistorijskih balkanskih nesporazuma do oba svetska rata (s velikim naglaskom na NOR, zna se) i naravno nedavnih dogadaja. Muzej inace nije previše interesantan, izuzetak je poslednja soba gde možete da vidite još krvave hrvatske macete, hrvatske, muslimanske i srpske uniforme, pa i albanske uniforme UÇK (Oslobodilacke armije Kosova). Mogu da se vide i posledice Natovog bombardovanja: uniforme uhapšenih americkih vojnika, delove srušenog nevidljivog aviona, hitac s osiromašenim uranom,... A da ne biste slucajno nešto doneli ili uzeli (primerice oduševi vas star kazan turske armije) je na izlazu detektor metala. Muzej ima i spoljašnju kolekciju koja dugo nije održavana pa je zbog rde i skupljaca umalo propala. Uprkos tome još uvek može da se vidi nekoliko starih topova, haubica, tenkova, armijskih camaca in stari zapaljeni kamion.
Na Kalemegdanu se nalazi i beogradska zoološka bašta koja i ne treba da se pogleda pa je onda i nismo posetili (ali ipak je moguce da smo pogrešili). Spolja smo videli samo asfaltne puteve oko tesnih gvozdenih kaveza. Slicno je i u botanickoj bašti koja inace nije na Kalemegdanu – ima vrlo malo biljnih vrsta, u svakom prosecnom parku ima ih više.

Dedinje
Dedinje je elitni deo Beograda. Ovde su na Užickoj ulici raskošne rezidencije (ne ambasade koje su u centru grada) više ili manje svih ambasadora znacajnijih država, ovde se nalaze i sedište TV Pink, Miloševiceva rasturena vila i Kuca cveca gde je kao što svi znate sahranjen drug Tito. Ovo poslednje nismo uspeli da pogledamo pošto smo prvi put došli 15 minuta prekasno, a drugi put 15 minuta pre zatvaranja a to je bilo prekasno. Kuca cveca tako ostaje za sledece leto. Dedinje je udaljeno 10 minuta autobusom od centra grada gde smo bili smešteni, znaci dosta blizu da smo mogli da se vratimo peške i spolja pogledamo i stadion Partizana gde je Slovenija kasnije igrala nerešeno s Jugoslavijom. Prvo je trebalo da utakmica bude na stadionu Crvene zvezde na Marakani, ali su ga fenovi Zdravka Colica potpuno demolirali.

Ada Ciganlija
Sledeca stvar iz monopolija – nekadašnje ostrvo na Savi koje je sa dva nasipa promenjeno u poluostrvo je nekakva beogradska rivijera. Izmedu nasipa nalazi se Savsko jezero, koje barem izgleda prilicno cisto jer je voda iz Save filtrovana. Lokalnim stanovnicima je to svejedno jer se kupaju i na svim ostalim delovima obale Save i Dunava iako na površini ima puno nafte i ribari love sastojke za riblju corbu. To je jedno od retkih srpskih jela koje nismo probali (verovatno je ocito zašto ne).

Transport
Po Beogradu voze sva tri gradska javna prevozna sredstva, koja su u Ljubljani vozila jedno za drugim, a ovde voze sva u isto vreme. Trolejbuse su verovatni nabavili pre nekoliko decenija i tada ih ostavili na milost i nemilost vremenu i putnicima, a svejedno voze (iako su sada više putnici prepušteni njima). Tramvaj nismo isprobali iako smo se vozili po tramvajskoj pruzi, ali autobusom. Autobusi su nešto posebno. Originalnih beogradskih crvenih više nema puno, a drugi su skupljeni iz svih zemalja – iz Nemacke, Holandije, Grcke, Francuske, nade se i pokoji austrijski skibus i naravno, zeleni autobusi Ljubljanskog putnickog prometa (neki još uvek imaju natpis "Vrhnika").

Avala
Brdo 15 km jugoistocno od Beograda, poslednje polje iz monopolija. Do njega vozi gradski autobus, vozi i na vrh, ali je kratka šetnja po hladovini ugodnija. Na vrhu je spomenik neznanom junaku, do proleca 1999 je ovde stajao i televizijski toranj, simbol Beograda, koji se video izdaleka, pa cak i iz vazduha (što je kasnije bilo kobno). U restoranu možete da si priuštite Karadordev odrezak, upotrebljavajuci naravno severnokoreanski pribor.

Novi Sad
Ugodan grad uz Dunav, glavni grad Vojvodine, rodni kraj Đordeta Balaševica, do 1999. godine imao je 4 mosta, kasnije nijedan upotrebivog, danas ima dva prava, jedan pontonski i jedan defektan (poslednja dva naravno ometaju promet po Dunavu). Iznad Dunava, nasuprot Novog Sada nalazi se Petrovaradinska tvrdava, druga najveca tvrdava u Evropi, najveca u Austro-Ugarskoj (bila je pred turskom granicom). Danas je u njoj loše posecen restoran, koji (kao i svi ostali srpski restorani) inace nije loš, samo palacinke sadrže premalo cokolade (u pomoc nam je nekoliko kockica cokolade iz toplog ranca).

Đerdap
Jednog smo dana bili vredni i ustali vec u pet, jer smo u šest krenuli prema istoku. Karte smo mogli da kupimo samo s dinarima, a pošto smo imali samo marke, trebali smo da ih promenimo u najbližem kiosku. Prema jugoslovensko-rumunjskoj granici smo se vozili oko pet sati i konacno stigli u Kladovo. Grad se nalazi na kraju suteske Đerdap, koju je formirao Dunav, kada je probio Karpate. Na nekim mestima reka je duboka i više od stotinu metara. U njoj ima jesetra, od kojih dobivaju cuveni derdapski kaviar, najpoznatiji kavijar na svetu. Na kraju suteske nalazi se i ogromna hidroelektrana, najveci izvor elektricne energije u Srbiji. Kad su je sagradili na reci je nastalo ogromno akumulaciono jezero. Projekt je privukao i arheologe, koji su u šezdesetim godinama odkrili jedno najstarijih naseobina na jugoslovenskim tlima. To je danas svetski poznato arheološko nalazište Lepenski vir, koje turisticki nije posebno privlacno.

Jelo i pice
Srpska hrana je, zna se, odlicna, mada gotovo nezgodna za vegetarijance, ali i užasno jeftina. Primer: za obilatu veceru u verovatno najboljem, ali gotovo najviše fensi restoranu u Beogradu "Tri šešira" (videli smo jugoslovenskog prestolonaslednika Aleksandra Karadordevica) smo po osobi platili oko 1000 din. Jedina iznimka kod jeftine hrane je pršut - 10 kriška košta otprilike 800 din.
Sve pocne s burekom (sa sirom ili sa mesom) za dorucak (~55 din). Naravno nije posvuda jednako dobar, ali ako imaš srece brzo nadeš pravu buregdžinicu. Uz to može i šampita.
Kad postaneš gladan, ideš na rucak: može u makdonalc na hamburger, ali još bolje na pljeskavicu s lepinjom u kakvu kafanu (u bilokoju, sve su jednako jeftine, a srpski roštilj ne može da je loš).
Za veceru je najbolje, da idete u Skadarsku ulicu. To je verovatno najcuvenija ulica u Srbiji, nalazi se u Skadarliji, (nekadašnjem) boemskom predelu Beograda. Na gornjem delu puna je odlicnih restorana, koji su poznati po dobroj hrani i vrhunskoj starogradskoj muzici. To su srpski šansoni, koje (obicno) izvodi petclanski ansambl (klarinet, violina, kontrabas, harmonika, gitara).
Preporucujemo:
Kafana "?" (kod Saborne crkve), Tri šešira (Skadarlija), bašta hotela Moskva.
Verovatno ima u Beogradu još nekoliko odlicnih restorana, kafana i slicnog, ali ih još nismo imali prilike upoznati.
Logicna posledica je upotreba zahoda. Ali ne mislite, da možete onda besplatno da kenjate. Moracete Ciganki da platite, neovisno o kvalitetu zahoda, 5 din, što vredi cetiri (4) listice vc-papira. Katarza, koju cete doživeti uz golo pranje ruku, je besplatna.

Odnos prema ostalima
Slovenci su generalno izrazito toplo primljeni, cesto nam se dive, culi smo, primerice, da smo sposobni zato što kupimo jeftine šljive u Srbiji i od toga napravimo najbolji sok. Culi smo i pohvale na racun naših (Tamovih) kamiona, za razliku od juga, koj je još uvek popularan, ali ne više kvalitetan (Novi košta otprilike 210.000 din). Drukcije je s americkim politicarima. NATO je ostavio previše duboke posledice u infrastrukturi. Nemojte biti Albanac u Srbiji. Šiptare se mnogo mrzi. Rade budite Makedonac.
Cak i drug Tito nije ostao u dobrom secanju. Slicno je sa voždom Slobom. Samo Koštunica je car.

Šoping
U svakodnevnom životu su deset godina iza nas što se može videti i u ponudi prodavnica. Poznaje se težak gospodarski razvoj poslednjih godina. Cinjenica da ima u supermarketima pola štednjaka na drva i pola plinskih, je vrlo recita. Ako vam trebaju ležajevi za starog golfa, verovatno nece biti problema.
Knjižare su vrlo zanimljive i u njima smo proveli mnogo vremena. Prodaje se puno polovnih knjiga, koje prodaju kao nove. Neobicno je da su knjige na ulici skuplije nego u knjižari.
Što se tice piratstva, tržište knjiga i filmova vec je dosta legalizirano. Originalne cedee je jako teško dobiti, ali se prodaju kopije u specializiranim kioscima na ulici.

Za kraj bi hteli da spomenemo da su se naše saucenice, koje su bile u Francuskoj, isto tako u augustu pre maturalnog putovanja, dobro zeznule, jer tako skupa država nije povoljna za vreme pre spomenutog putovanja, za razliku od Srbije, koja je za naš džep vrlo povoljna, pravi melem.

Autori:
Peter Knaflic & Igor Puh
Ljubljana, Slovenija