Od Popovice preko Ledinaca, Crkvice i Rakovca
(8. novembar 2003.)

Iako nadomak Novog Sada, ali i svih naselja koja se naslanjaju na nju, Fruška gora je malo poznata. Nema deteta koje sa školskom ekskurzijom nije obišlo manastire Srbije, za vreme one velike Jugoslavije obilazili su se Plitvički vodopadi, razni spomenici, a za to vreme jedina vojvođanska planina sa svim svojim lepotama ostala je nepravedno zapostavljena.
Mnoge nepoznanice Fruške gore skrivene su iza kilometara brojnih planinarskih staza. Dovoljno je odrediti dan, staviti ranac na leda, priključiti se dobrom društvu i krenuti u otkrivanje. Avantura je na pomolu.

Pravilo prvo: markacija
Retko koja planina na svetu ima staze tako dobro obeležene kao što to ima Fruška gora. Najpoznatija staza svakako je staza Fruškogorskog maratona, duž koje se na drveću, kamenju, tarabama ili banderama nalazi oznaka, beli krug sa crvenim srcem. Fruškogorska transverzala je sa svojih 160 kilometara najduža transverzala (čak i u onoj “velikoj” Jugoslaviji) i celom dužinom je dvosmerno obeležena ravnostranim crveno-belim trouglom. Prateći markaciju i putokaze na raskršćima planinarskih staza sigurno se stiže na željeno mesto. Nije zgoreg poneti i mapu, ali to samo ako se zaista krene jako, jako daleko. Postoje i Plava staza, Zelena staza, Zanatlijski put… Markacije su postavili planinari i redovno ih održavaju.
Nisu sve staze preterano dugačke. Ima i onih koje se pređu za sat-dva, što znači da se za to vreme pešak vrati na polaznu tačku. Takve su staze zdravlja na Popovici i već kod poslednje autobuske stanice na panou se može odabrati pravac kretnje i šetnje i mesta koja će se obići.

Cilj: Dumbovački vodopad, ali malo naokolo
Početnicima fruškogorskih pohoda digne se kosa na glavi kada čuju da je za taj dan planirana staza od nekih dvadesetak kilometara. Većinom su to srednjoškolci iz ravničarskih gradova nenavikli na kretanje uopšte, a naročito po stazama zbrda-zdola. Ima među njima iskusnih planinara koji diktiraju tempo kretanja i već posle par kilometara i debitanti koračaju rame uz rame sa njima svesni da to i nije nešto naročito.
Mitrovdan je obećavao lepo vreme do kraja dana. Kiša koja je padala prethodnih dana raskvasila je neke staze, pa se moralo malo tociljati po blatu, ali je 40 pari nogu, što u patikama, što u gojzericama, rešilo da istraje. Prošlo se pored Popovičkog jezera, u stvari onog što je ostalo od njega: bare. Nastalo je pedesetih godina XX veka kao pokušaj da se doprinese razvoju turizma na Fruškoj gori. Izgrađena je brana da bi se zaustavilo oticanje vode iz potoka koji je punio malo udubljenje, medutim, brana propušta i vode u jezercetu je sve manje. U blizini je bila i skijaška skakaonica izgradena otprilike u isto vreme, kada se moglo računati na puno zimskog snega. Od skakaonice danas ništa nije ostalo. Za pola veka klima se bitno izmenila, zime nisu više onako snežne i skijaši tu više ne dolaze.

Ledinci: teško dokazati ono što svi znaju
Mnoge planinarske staze vode pored brojnih fruškogorskih naselja. Ova prolazi pored Ledinaca, sela koje je, sudeći po velikom groblju, nekada bilo veliko i napredno. Za vreme Drugog svetskog rata selo je jako stradalo, spaljeno je, mnogo meštana je pobijeno i posle oslobođenja preživeli stanovnici su ponovo izgradili selo malo dalje od starog, tako da danas imamo Stare i Nove Ledince.
Postoji još jedna priča vezana za Ledince. Naime, Srem je za vreme Drugog svetskog rata okupirala ustaška NDH. Andrija Artuković, jedan od ustaških poglavara, zapamćen je kao zločinac odgovoran za smrt hiljada ljudi. Teško je bilo dokazati njegovu krivicu, jer nigde nije bilo čvrstih dokaza za ono što je sav svet znao. Do tužilaštva je stigao dokument, naredba da se bez suđenja likvidira jedan advokat iz Ledinaca. Na dokumentu je stajao Artukovićev potpis i zahvaljujući tom tragu i grobu na Ledinačkom groblju Artuković je osuden.

Rakovac: isposnica, manastir, spomenik
Crkvica je stena u kojoj je izdubljena i uređena isposnica. Nalazi se u šumi, na stazi između Ledinaca i Rakovca. Na kamenu iznad ulaza u isposnicu stoje uklesana imena isposnika koji su tu nekada boravili. Najstariji zapis datira iz 1801. godine. Isposnika danas nema, putnici-namernici koji tu svrate uđu da se pomole ili da samo zadovolje radoznalost zavirujući u unutrašnjost. A spolja, u samoj steni, planinari su uklesali hvatišta i tu ponekad vežbaju penjanje.
Od Crkvice do Rakovca treba oko pola sata hoda i evo prilike da se ode u manastir Rakovac. Ne zna se tačna godina njegovog osnivanja, ali se 1545. godine zabeležilo njegovo postojanje u pisanim dokumentima. Prema predanju, osnovao ga je Raka Milošević, veliki komornik despota Jovana Brankovića, po kome je manastir dobio ime. Sačuvana je srednjevekovna manastirska crkva posvećena Svetim vračima, isceliteljima Kozmi i Damjanu, kojoj je prizidan barokni zvonik uz zapadnu fasadu crkve 1735. godine. Crkva je živopisana krajem XVI veka, ali su ostali tek tragovi freski. Ikone je slikao Vasa Ostojić 1763. godine.
Rekonstrukcija manastira urađena je krajem pedesetih godina XX veka. Manastirski konak se trenutno obnavlja.
Rakovčani su svojim meštanima podigli spomenik poginulim za vreme Drugog svetskog rata na mestu gde je mali odred septembra 1941. godine položio svoju partizansku zakletvu. Na pločama su uklesana imena 44 partizana poginulih u borbama i 90 meštana stradalih u likvidacijama zloglasne ustaške NDH.
Iznad Rakovca je rudnik kamena trahita. Planinarska staza pored sela u pravcu manastira Beočin vodi prema Dumbovačkom vodopadu.

I konačno - cilj
Čitanje tragova na tlu nije svojstveno samo Indijancima. To može svako. A na stazi piše ovo: posle kiše blatnjavija je ona po kojoj savremeni čovek pokušava automobilom da prodre u prirodu.
Baš takav - blatnjav - bio je i prvi kilometar staze od Rakovca do šume. Noge su do članaka upadale u lepljivu masu i, verovali ili ne, pravo olakšanje nastalo je na prvoj žešćoj uzbrdici na koju četvorotočkaši nemaju pristup.
O Dumbovačkom vodopadu pišu sve monografije Fruške gore, ali ga je malo ko video. Do njega se od Rakovca pešaci oko 90 minuta, a poslednja dva kilometra idu uz potok koga svaki čas treba preskakati. To je dobro, mislim, preskakanje, jer kada potok nabuja, nema druge nego zavrnuti nogavice i zagaziti u hladnu vodu. Priroda je nedirnuta i nije isključeno da se na tom delu planine mogu videti i divlje životinje, samo što se sve razbeže i posakrivaju kada naiđe grupa od 40 razgalamljenih planinara.
E, sad konačno o tom čuvenom vodopadu. Olakšanje je veliko kada se stigne na cilj. Do samog vodopada nema nikakve najave da je on blizu. Nema huke izazvane obrušavanjem vode – sa stene sa visine od oko 2 metra sliva se mlaz vode jedva nešto jači od onog iz česme! Sušna godina, objašnjava vođa puta, a olakšanje smenjuje razočarenje.
Posle uživanja u pogledu na okolinu trebalo je krenuti. Ispred je bio vodopad, uz njega brdo strmo kao zid, a iza mukotrpan put uz potok. Na vođinu komandu: “Nataša, povedi!”, prozvana je krenula pravo na vertikalu desno od vodopada hvatajući se za korenje i pentrajuci se kao mačka. Ja, dolepotpisana, u čudu sam se okrenula oko sebe. Tuda? Nikad!
Na kraju uzbrdice od nekih 200 metara sa sve rancem na leđima i svoje 44 godine za sobom pomislila sam samo da i nije bilo tako strašno. Cela grupa je izašla na normalan, bolje rečeno horizontalan put, a da se niko nije ni okliznuo.

Mediteran na Fruškoj gori
Pri kraju uspona na nekoliko mesta se mogu videti gromade stena, što je na ovoj planini prava retkost. Na samoj padini rastu mnogi grmovi bodljikave kostrike, što opet nije karakteristika ovog podneblja. Bodljikava kostrika je biljka mediteranskog kraja, pa otkud ona ovde?
Objašnjenje je jednostavno: Fruška gora je nekada bila ostrvo Panonskog mora, kada je i klima bila mediteranska. More se povuklo i nestalo, kostrika se prilagodila i opstala do danas.
I posle svega, ostalo je još samo da se grupa uz pun mesec i pokoju baterijsku lampu vrati na Popovicu preko Brankovca, Zmajevca i Kraljeve Stolice, dobro poznatom i normalnom stazom Fruškogorskog maratona.