Ljubinje je dosta sitna varoš. Sećam se benzinske pumpe, skretanja za Nevesinje, vrućine, duvana, dućana sa mnogo hladnim sprajtom i praznog druma. Momak je imao 22 godine, veliki stomak, Slobu i Radovana u srcu i vozio je kamiončićem neko povrće u Čapljinu na pijacu. Osim trgovine, ne voli da se petlja sa onima tamo, zabrinuto me pita kako nam je sad u Majci Srbiji kad su došli oni izdajnici. Upozorava me da smo prešli na njihovu teritoriju, prolazimo kroz srušeni Stolac, raspravljamo o njegovim idolima, vidim da su mu priče iz druge i treće ruke, mlad je, slabo čega se seća u real time-u. Stižemo u dolinu Neretve, Čapljina je stari ustaški kraj, objašnjava mi gde je autobuska stanica, ljubazno mu zahvaljujem na vožnji i savetima i izlazim iz kabine na ulazu u grad, na magistrali Ploče - Sarajevo. Klasična obilaznica oko gradića, raskrsnica kao ulaz u naselje, prašina, par kioska, istežem vrat ali od Neretve ni traga. Sećam se pomalo ove džade, vozao sam se kao dete ovuda putujući na Hvar sa matorima, par slika mi je ostalo u glavi i baš sam hteo da ih prepoznam. Posle 20-ak minuta pečenja sa ispruženim palcem, utrčao sam u rasklimanu ladu i seo pored brke od svoje 4 banke koji je išao za Sarajevo.

Priča je krenula lepo. Jasmin, Sarajlija, vozio je ženu i ćerku na more pa se vraća kući. Rekao sam mu odakle sam (pa da kažem i vama, iz Bogatića, kod Šapca naravno, za Bogatić su slabo čuli ljudi i po Srbiji), tip se smrači, mrmlja nešto u bradu: "... gde baš ja Srbina da povezem..." Ja se postavljam nabusito (da se ne lažemo, jedna od osnovnih ideja mi je bila da opipam kako će ljudi da reaguju na ovo saznanje), u fazonu prvi put me vidiš i šta možeš da znaš i misliš o meni? Razmenili smo još po par rečenica, atmosfera je postala dosta teška. Moram priznati da sam se iznenadio. Ne bi mi prijatno. Ošmekao sam da na zadnjem sedištu spava dečak (nisam ga ni primetio kad sam ulazio u kola) i bi mi lakše. Prećutali smo još par desetina vrelih kilometara i stali na benzinskoj pumpi. Jasmin mi je objasnio kako nije siguran da će imati goriva za ceo put pa me sa nespretno ljubaznim izrazom lica zamolio da mu natočim jedno 5 maraka goriva. Reko: "Je li, je'l ti stvarno fali, nije nikakav problem, imam kintu, ili hoceš da mi otmeš pare, da mi naplatiš nešto, onda ćemo drukčije da razgovaramo". Tipu neprijatno, imam utisak da nema običaj da izigrava zloću pa se ne snalazi. Kaže: "Ma ne, stvarno mi fali, pitam te za uslugu, ako možeš". Reko: "Okej, važi se", čak mi se u trenutku učinilo da je stvarno tako. Iskeširam mu kolko je tražio, on natoči i furamo dalje u još goroj atmosferi. Meni nešto gadno u stomaku. Nov momenat, stajemo na ulazu u Mostar, svraćamo u jedno dvorište, sedamo sa ljudima i čekamo da neko dođe pa da nastavimo put. Taj neko treba da naiđe svakog momenta, trebao je i da nas čeka. Jasmin me predstavlja ženi srednjih godina, vidim da mu je neprijatno, ona takođe nema želju da komunicira sa mnom, čekamo 15-ak minuta, ćutim, pizdim i mrzim ih iz dna duše. Kažem Jasminu da idem na stop, a njemu pada kamen sa srca.

Pešačim periferijom Mostara, desno je Velež 1969, levo je Neretva paralelno sa magistralom. Deo puta šetam pored reke, istežem vrat ali nigde ostataka starog mosta. U ružnom sam tripu, frka mi od ljudi, momke koji dokoličare na stepeništu obilazim u širokom luku, osećam poglede na vratu. Prezirem ih sve, prezirem njihove stereotipije i generalizacije, onda istu tu generalizaciju ukapiram kod sebe, a samo su me ružno gledali. Nasmešim se ovom otkrovenju ali mi ne bude lakše, žurim da izađem iz naselja i da stanem na stop. Prošao sam kroz neke uske orjentalne ulice i nikako ih nisam zapamtio, nisam ni obratio pažnju. Stižem van grada, razmišljam o još 250 kilometara kroz federaciju i Suncu koje uporno pada. Vidim voz koji prolazi u pravcu Bosne i žalim što nisam otišao na stanicu jer mi se baš ne komunicira sa ljudima. Vruć vetar duva uz Neretvu, a ha, to je ono iz vremenskih prognoza: "... u dolinama Neretve, Zete i Vardara do 35". Prepoznajem Jasmina u autu, prolazi pored mene i ubrzava. Neki lik me vozi za Konjic, nisam tri reči progovorio s njim i nije mi ni do čega. Prolazimo pored kafanice, u bašti je ražanj koji okreće voda iz česme, a ha, svraćali smo ovde sredinom osamdesetih, mehanizam mi je bio strašno zanimljiv.

U Konjicu je veče, malo je manje vruće, ali sam i dalje u atlet majci i bermudama. Siđem na reku, zaperem se u plićaku. Prija. I dalje sam u ilegali, izbegavam štrafte sa puno šetača, ali mi bode oči da je gradić mnogo lep. I ima onu standardnu manu uzdužnih naselja: na stop možeš da staneš na semaforu u sred naselja gde je gužva jer se gomila ljudi voza u lokalu ili (pretpostavljam u tom trenutku) koji kilometar iza gde nema gužve, ali ni raskrsnice, krivine, ležećeg pandura... (Ko je stopirao iz Podgorice prema Srbiji, iz Brčkog za Bijeljinu ili iz Crvenke za Sombor zna odlično o čemu pričam.) Znači stajem iza semafora i posle nekog vremena uskačem u auto kojeg se uopšte ne sećam, kod tipa čije se face uopšte ne sećam, ali mu priču odlično pamtim.

Sejo, bas gitarista tezgaroš, živi u Švici, zbrisao čim je ošmekao šta se kuva, žali za Tiitom, to je bilo vreme, mogao si da spavaš de oćeš (meni neka jeza u stomaku), dopada mu se moja priča: "... i šta veliš, jarane, autostopom od Trebinja do Modriče preko Mostara i Sarajeva, jooj, što ti je dobar taj tvoj rokelrol". Meni se erac otkravljuje, pričamo o svačemu, on vozi do sela Tarčin 30 kilometara pre Sarajeva, ide kod tašte inače bi me zvao da spavam kod njega, ipak zna on neke Srbe tu u selu pa će da me vodi kod njih na spavanje, jer sad je vec prilično jasno da noćas neću stići do Sarajeva. Pijemo pivo u kafani na Ivan sedlu, prevoju koji odvaja Bosnu i Hercegovinu, savetuje me da se ne razmećem svojim naglaskom u kafani, ali da ništa ne brinem jer je on sa mnom. Onda naravno sledi priča o belosvetskim konobaricama. Oko pola jedan smo u Tarčinu. On stvarno vozi u nečije dvorište, svetla u kući su pogašena, ablenduje par puta, dotični Srbin se ne javlja, ipak već spava. Sejo me vozi do železničke stanice gde mogu da odremam u napuštenoj zgradi čekaonice. Prelaz iz hercegovačke večeri u bosansku noć je nagao, vadim stvari iz ranca i oblačim se. Sejo mi ostavlja tanke jastučiće sa sedišta da poturim pod leđa a ja jedem sebi dupe što iz vikendice na Orjenu nisam pozajmio vreću za spavanje, kad vec nisam poneo svoju. Napuštena čekaonica je naravno zapišana, nalazim mesto u žbunju 20-ak metara dalje i pokušavam da se smestim. Auto staje pored mene, Sejo se vratio i doneo mi neke krpare iz taštine kuće. I baš su mi trebale.

Pred zoru me probudila zima. Malo sam se prevrtao, pa sam sišao na magistralu. Kasnije sam na TV-u ukačio neku priču o zločinima nad Srbima po Bosni u kojoj je čovek pomenuo neki logor u selu Tarčin kod Sarajeva.

Drugi dan je prošao prilično rutinski. Uhvatio sam lokalni bus u kom su me, ne sećam se cifre ali odrali za tih tridesetak kilometara do Sarajeva sa skretanjem u Hadžiće. Kad sam stigao, moram priznati, opet nisam bio baš raspoložen za kontakt s ljudima. Video sam ruševine i gradilišta. U oči upada glanc nova džamija, poklon iz Azije. Digresija: pre neko veče u hostelu u Dubrovniku pričam sa nekim Amerom, objašnjavam mu kako nije baš zgodno i uobičajeno da ja puno šetam tuda jer sam Srbin: "... znaš ovi moji su malo uništili ovaj grad u svoje vreme...", dečko me sluša zainteresovano, ne zna baš detalje u priči. Onda mi kaže da planira sutra da fura za Sarajevo pa me pita kako je tamo. Reko: "Znaš, jednom pre par godina sam prošao kroz Sarajevo, ali nisam se puno zadržavao, znaš ja sam Srbin, moji su u svoje vreme malo srušili i taj grad..." Prošetao sam pored Miljacke, nigde nečeg što bih prepoznao kao Baščaršiju. Uhvatio sam neki prevoz do izlaza iz grada i onda se provozao magistralom Sarajevo - Šamac koja nešto preko 200 kilometara vijuga dolinom Bosne između simpatičnih ali ne baš visokih (naročito za nekog ko upravo stiže iz Crne Gore) brda paralelno sa dosta čuvenijom prugom. Saobraćaj je gust, stop brz ali na sitno. Prošao sam Visoko, Kakanj (oba imaju naglasak na prvom slogu), muslimanski sveštenik me je vozio do Zenice, i on me je popreko gledao, ali sam već bio oguglao, prošao sam i Zenicu i podne me je zateklo u proširenju doline, na skretanju za Žepče. Svratio sam u tu simpatičnu varoš da se sklonim od Sunca i proveo jedno 3 sata ispred gradske kavane cirkajući Ožujsko pivo i listajući hrvatski plejboj koji je, sad mogu da zaključim, neuporedivo kvalitetnij od srpskog, naročito u segmentu priče. Osim Zenice kroz koju prolazi drum, usputni gradovi su svi smešteni pored magistrale i nimalo ne smetaju saobraćaju, skretanja su koliko se sećam sva u obliku petlje i zgodna za stop. Popodne sam prošao i Maglić i malo iza skretanja za Tešanj naišao na veliku tablu sa natpisom Dobro došli u Republiku Srpsku.

Dok sam stajao sam na obilaznici oko Doboja (nemam predstavu koje od skretanja je u pitanju) dole u plićaku su se sasvim opušteno brčkale 4 obnažene devojke i taj prizor me je toliko oduševio da bih preporučio svakom ko prolazi ovuda da obrati pažnju ;-). Posle minut dva, pomeram se 100-tinak metara dalje, da ne kvarim prizor i da im ne smetam. Staje lik, malo stariji od mene, utrčavam u fiću, razmenjujemo standardnih par rečenica i ćutimo minut - dva. "Što si se ušutio, Ljepi?" - tip me usput pljeska rukom po levoj butini. Nije mi bilo prvi put. Reko: "Je li, drugar, je si ošmekao malo pre mesta de si me pokupio, dole na reci, 4 devojčice?" Tip odmahuje glavom i ja mu pričam šta sam video. I reko: "A je'l voliš ti, tako, nekad, kad naiđe kakva lepa devojčica... (pantomima)? Kaže: "Volim ja sve što je lijepo". "E, a ja volim samo kad je žensko, mani me".

Tišina u kolima do Kotorskog. Već smo u ravnici, presedam za Šešlije. Levo je Banja Luka, furam desno. Po ko zna koji put prelazimo Bosnu i eto me u Modriči, na poznatom terenu.

Autor:
Dragan Jovanović

Zapisali ste svoju priču? Pošaljite nam je na mejl .