Autostop je dobar, posle mog drugog skidanja jakne momak u kombiju konditorske industrije iz Vinice kod Štipa staje i vozi nas za Prilep. Nije nikakav problem pričati ni sa mladim Makedoncem koji u principu ne zna srpski, jezici su sličniji nego što sam očekivao. Srbin je ovde čarobna reč, prva asocijacija je pravoslavac, sa svakog retrovizora visi neki krst ili ikona, što smo odmicali prema zapadu ovo nam je sve više bolo oči, njima je stvarno veelika frka od Šiptara, pa smo im mi valjda srazmerno dragi. Dečko je raspoložen za razgovor, pričamo neke ekonomske priče i stičem utisak da su gora beda od nas.

Prelazimo prevoj Pletvar, 994, planine su im sjajne, za nijansu pitomije od crnogorskih. Silazimo u dolinu, Prilep je na ravnom, ali se odmah pored (pardon, iznad) njega izdiže brdo koje dominira okolinom. Markov grad, objašnjava momak, gore su ostaci nekih zidina iz doba Marka Kraljevića. Brdo izgleda mnogo moćno, a nisam ni znao za njega, menjamo plan, silazimo sa magistrale u grad i žvaćući neki rolat (firma časti) šetamo pored pijace prema brdu. Ispostavlja se da je brdo malo dalje nego što mi se činilo i da su pozajmljeni rančevi neudobniji nego što sam se nadao. Ostavljamo ih u podnožju, valjda neće niko, pentramo se, ima ovde i strmine, još bolje, to volimo, furamo gore još neko vreme. Tek je 10 pre podne, ali ovo može da se oduži a nas čeka još svašta. Fotkamo grad koji se već vidi kao na dlanu i bežimo nazad. Prolazimo neka prljava orjentalna predgrađa, nema potrebe da pitamo za put jer ja imam osećaj, zalutamo kroz njive jer mene osećaj vara kao i obično, pešacimo kroz industrijsku zonu i konačno smo na magistrali.

Vrh ranca mi je stvarno suviše odmaknut od plećki, to nikako ne valja, al sad šta da se radi. Magistrala kroz Pelagoniju je savršena, putevi su im generalno dosta bolji od naših, prolaze stvarno pored gradova, sa po 2 petlje, bar pored Prilepa i Bitole. Na prvoj bitolskoj petlji je i skretanje za Demir Hisar iako je na mojoj karti nekoliko kilometara pre, iskačemo iz drumske krstarice, klima je još ekstremnija, šetamo kroz petlju do poslednjeg ulaza i stajemo u ćošak. Jedno od nas hvata vozila sa magistrale, drugo ona koja ulaze. Kad sam sâm na ovakvim mestima stopiram sa obe ruke, dobro sam utrenirao, levoruki kao ja se lako snadu u tim stvarima. Hvatamo prevoz do druge petlje, razmak je nekoliko kilometara i nema rezona pešačiti, tamo nas kupe momci koji izlaze iz Bitole, imaju pogradečke table, Makedonci iz Albanije, dosta isfrustrirani i naravno veći Srbi od mene. Sklapamo neku priču, ja sam politički uzdržan i neću da se kačim, uglavnom istrajavam u tome (Bodžo, jesam bio dobar ?), uostalom voze nas kroz divan kraj, preko prevoja Gavato, 1167, s leve strane je Pelister, stvarno impresivno izgleda sa svojih 2601 i ispeću ga jedared, pa u pitomu Prespu i na naše oduševljenje zapadnom obalom Prespanskog jezera, tamo gde smo i mi krenuli.

U pola 3 smo u Oteševu, mnogo brže (a bez žurbe) nego što sam smeo da se nadam. S desne strane puta Galičica, strma i moćna, sa leve Prespansko jezero, mnogo manje izrabljivano od susednog Ohridskog a ne manje lepo. Ispostavlja se da u Oteševu još i ne razmišljaju o početku sezone, kamp je zatvoren, hotel je besmisleno skup, malo šetamo kroz borovu šumu, pa obalom i obzirom da je ipak suviše hladno za kampovanje rešavamo da se suprotno planu istog dana domognemo Ohrida i civilizacije. Pošto je 3 popodne, a rančevi neudobni odustajemo od ideje da prepešačimo Galičicu. Hvatamo lokalni bus do Resena, odmaramo u parku i stajemo na stop za Ohrid na uzbrdici kraj jedne džamije. Tamo nas poveze Šiptar sa kojim nismo progovorili (odnosno on s nama) više od 2 rečenice kroz šumovita brda izmedu Prespe i Ohrida.

Stižemo na periferiju Ohrida, vadim mapu grada i uspevam otprilike da ukapiram de smo. Cilj nam je kamp Andon Dukov 4 km od Ohrida na stariot pat za Struga, bar tako kažu na webu, nama se ta 4 kilometra odužilo, prvo nam je bilo glupo da hvatamo neki prevoz zbog 4 kilometra pa smo se posle pokajali. Šetamo kroz ravnicu severno od Ohrida, desno je nova džada za Strugu, aerodrom i Skopje, levo se nazire ezero (tako kažu Makedonci), ispred nas brdo prilazi sve tešnje ezeru, stariot pat se proteže kao lenjiot mačor, a drndavi ranac mi pri svakom koraku sve dublje nabija pršljenove jedan u drugi. Prolazimo manastir Sveti Erazmo, oduševljenjeno ga pozdravljam zagledan u mapu jezera, mapa me laže – ispostavlja se da iza manastira ipak ima još dosta da se hoda.

U sumrak ulazimo u kamp. On je naravno prazan, samo par likova nešto majstorišu, sezona će od prvomajskog uranka, mi smo malo suviše uranili, dežurni radnik je tu negde. Baš nas briga za sezonu i za radnika, pada mrak i hladnoća zajedno s njim, jezero je na 700 mnv, obilazim bungalove i na jednom od njim opipam da prozor nije stvarno zatvoren. Upadamo u sobu, ležemo u vrećama i pokrivamo se sa 4 (četiri) ćebeta iz ormara, mnogo smo se nakupili zime u toku dana. Spavamo kao klade do jutra.

Ustajemo rano, iskačemo iz barake i zatvaramo prozor za sobom, prvi put izlazimo na obalu Ohridskog jezera, ono je nestvarno bistro i mnogo lepše nego što sam mogao da zamislim. Peremo zube u plićaku kroz koji pliva labud. Posle nađemo čuvara kao da smo tek stigli i iznajmimo baraku na (još) jednu noć. Iznajmimo čamac u toku dana i proveslamo po jezeru. Divota.

Sledećeg dana stižemo u Ohrid, vozi nas Faris iz Struge, prosedi brkovi, predlaže nam da odsednemo u Strugi umesto u Ohridu, daje nam broj telefona i planira sa nama neki grupnjak, on se loži na mlade parove, kulturno zahvaljujemo i odlazimo u šetnju kroz Ohrid. Posle malo lutanja stacioniramo se na 2 noći u dosta prijatnoj gajbi u starom gradu, 100tinak metara od jezera. Ohrid je odličan, ali ja nisam ljubitelj gradova pa ću ga preskočiti. Provozali smo se busom na dnevnu šetnju kroz Strugu, Struga je skroz šiptarska, hteli ili ne osećamo to, osećaj nije prijatan, ali izšće Crnog Drima iz jezera jednostavno treba videti uživo.

Sutradan pravimo autostop turicu od Ohrida prema jugu, pored jezera. Auto kamp Gradište je u opakoj borovoj šumi, odlično je uređen i nešto skuplji. Sezona naravno počinje za 3 dana i sad ne primaju nikog.

Usput nalazimo smeštaj u selu Trpejca, nedaleko od mesta od kojeg se odvaja put preko Galičice za Oteševo.

Pred samom granicom, na jugu jezera, stižemo do lokaliteta Sveti Naum. Mesto je nestvarno lepo, neki čiča nas za 100 i kusur denara voza po jezeru i nespretno deklamuje istoriju kraja. Prelazimo most preko Crnog Drima koji se ovde uliva u jezero, a dolazi iz Prespanskog jezera (800 mnv), ispod Galičice! Čiča iz čamca nam je mrtav ozbiljan pričao kako ta voda teče kao struja kroz jezero i baš ona izlazi iz njega na suprotnom kraju, U Strugi. Aj dobro. Pijemo pivo ispred kafanice i gledamo močvaru koja se razliva oko reke. Ako se zateknete u ovom kraju nikako nemojte propustiti ovo mesto.

Sledeća 2 dana smo stacionirani u Trpejci kod sredovečne Zorice. Bodža je opako ispizdela na prozore koje je nemoguće otvoriti, nepraktični nameštaj i mentalitet svih ukućana, obzirom da smo platili istu cenu kao usred Ohrida, ali ja sam im sve pomenuto oprostio kad nas je Zoricin ćale provozao čamcem po jezeru. Znaci, ako budete u prilici, lepo je videti i lokaciju Sveti Zaum (tip je ako se dobro sećam burazer onog Nauma), odnosno ostatke manastira zidanog na cca 3 ara ravne plaže stešnjene dosta strmim brdom uz vodu i kojoj je za većinu smrtnika moguće prići samo sa jezera ili iz vazduha.

Konačno, ujutro 30.04 rešavamo da se popnemo na Galičicu, bar do prevoja pa nazad, a da gro stvari osavimo u Trpejci. Plan je bio da posle furamo na Dojransko jezero gde bar može da se kampuje jer je toplije (mnogo me je nervirala pomisao da danima vučem šator i vreću na leđima a spavam po kojekakvim smeštajima) i da isto veče stignemo u dolinu Vardara kako bi razvukli šator ko ljudi. Dosta ambiciozno. Uglavnom, krenemo nekom prečicom između njiva kako bi presekli put, naravno usput malo zalutamo kroz šumu ali posle nekog vremena ipak izbijemo na asfalt. I onda samo drumom, gore uz serpentine. Klima se polako menja, sunce odmiče na gore, a mi se ne skidamo. A planina je impresivna. I genijalno postavljena. Kako odmičemo, pogled je sve bolji, jezero i Trpejca kao na mapi. Žurimo uzbrdo, jedva čekam mesto za koje su mi rekli da je 50ak metara iznad prevoja (okej, znam, navikao sam i ja da ne verujem puno meštanima na geografske teme) – tačku sa koje se vide oba jezera, krajnji cilj ove šetnje. Odmaramo na za to predvidenom mestu, tako su očigledno zamislili i priroda i makedonske vlasti, klupice su na zaravni, izmedu druma i potoka, produžavamo gore, krpe snega su već uveliko oko nas, penjemo se do prevoja, jezero je sve šire ispod nas, eno ga i Naum, Bodža posustaje i rešava da me čeka na putu, a ja se kao opčinjen pentram na severno, niže brdo iznad prevoja.

Nagib nije jak, gazim preko nekoliko snežnika, vrh brda je konstantno malo ispred mene iako karta ne kaže tako, penjem se na jedno 3-4 lažnjaka i uvek otkrivam da ima još (ko se penjao recimo na Trem od Devojačkog groba odlično zna o čemu pričam), svaki čas se osvrćem i konačno iz jedno 7og cuga, eto ga prizor koji sam željno iščekivao :

- sa desne strane mi je Ohridsko jezero na čijoj obali lako prepoznajem Trpejcu i šumovito brdo iza nje a iznad Zauma, Nauma čiji položaj nazirem iza njih i albanske planine pod snegom koje oivičavaju jezero sa jugozapadne (a i zapadne) strane

- ispred mene šuma pod snegom na severnoj strani brda od 2254 mnv u južnom delu Galičice

- a sa leve strane sa karte dobro prepoznatljiva krivina Prespanskog jezera, opet oivičenog vrhovima pod snegom sa druge, istočne strane.

Možda preterujem, verovatno sam u tom trenutku bio posebno raspoložen, ali, ljudi, ja u životu ništa moćnije nisam video. Trebalo mi je 7-8 snimaka da sve to zajedno uhvatim, a toliko nisam imao u filmu. Razmišljao sam da zajebem sve planove i ostanem ceo dan špartajuci planinom, ali bilo je tehnički neizvodljivo. A i Bodža me je čekala dole.

U povratku smo ustopirali likove koji su vukli pun kombi jabuka iz Prespe za Pogradec (sreli smo još dosta takvih, uopšte mi nije jasna šema), dobili na vremenu i u 5 popodne krenuli iz Trpejce prema Vardaru. I po drugi put se provozamo u gepeku džipa vesele šiptarske ekipe koja se tih dana očigledno dosta (kao i mi) vozala po jezeru. Nismo mnogo popričali s njima, svirka u kolima je bila suviše glasna. Ovim putem veliki pozdrav za njih. Posle se malo zaglavimo na prvom skretanju za Prilep, na magistrali po mraku, ali ipak nešto posle 10 uveče iskočimo iz kabine šlepera i po šoferovom uputstvu prošetamo do dvorišta osnovne škole u Kavadarcima, a tu se već dobro oseća vrući vetar sa Egeja. I inače je školsko dvorište najzgodnija varijanta ako treba razvući šator negde u naselju. Po limenku prilepskog Daba i na spavanje. I to je bila jedina noć u kojoj smo iskoristili moj novi šator dvokilaš.

E, te noći je povučena crta. Ujutro je počeo maj, maj koji je bio tropski vruć i na Savi i Dunavu, a na Vardaru je stvarno bio nehuman još od svog prvog prepodneva. Magistrala (ljubazni i neupućeni je zovu autoput) krcata, praznik rada je ovde baš popularan, stop očajan, na silazu za Udovo istrčavam iz ladovine samo kad naiđe prazan auto, na skretanju sa Strumickog druma iza Valandova (tamo se prave oni soleni stapcinja) upadamo u kola kod tročlane porodice koja nam oduševljeno priča o prvomajskom provodu na Starom Dojranu i počinjemo polako da kapiramo šta nas čeka. Jezero je ružna baruština, izmedu vode i obale je pojas natopljenog blata, po poljani na obali mnogo kampera, roštilj, trubači i tezge sa džidžabidžama, pijemo jeftino a genijalno Tikveško Crno ispred kafane čekajući da prođe najgora žega i bežimo glavom bez obzira. Predveče smo u Gevgeliji, sutradan je ponovo vrućina po kojoj je besmisleno postojati, jedem sebi dupe što nismo odabrali Prespansko ezero umesto Dojranske folklorne baruštine, ali sad je već malo glupo vraćati se, hvatamo jedan voz za Skopje, pa drugi za Beograd, sedam na bicikl sa jednim drugarom i vozimo u Deliblatsku pešcaru da tamo potrošim dan ipo koliko smo poranili u Beograd zbog greške u koracima.

Autor:
Dragan Jovanović

Zapisali ste svoju priču? Pošaljite nam je na mejl .

vrh strane