Iako je već prošlo 19 od 23,5 sata koja ću morati da odsedim na aerodromu u Atini, i dalje sam prilično strpljiv. Ok, povremeno mi kroz glavu prođe misao, šta mi je sve ovo trebalo, ali se ipak trudim da deo ovakvih misli ostavim za neku prigodnjiju (i verovatno mnogo nezgodniju) situaciju kasnije.

Moj drugar Mare kaze da kad mi je put ovako počeo, nema sanse da provod ne bude dobar. A izgledalo je otprilike ovako:
1- mislim da mi ni sve vreme ovog sveta ne bi bilo dovoljno da sve do tančina isplaniram.
2- finalizujući neke od stvari koje nisam stigao da odradim, uspevam da zaboravim 1 od ukupno 2 narezana mp3 diska za poneti i, o tragedije li, sam MP3 plejer.
3- dok prebiram po glavi šta sam dakle od muzike poneo, dodatno zaključujem da sam zaboravio i ručni sat (sva sreća da kupovinu digitalnog aparata planiram ovde, tj da ga nisam poneo, jer bih ga verovatno zaboravio :).

Ako je bez muzike iritantno, mogu da kažem da je bez ručnog sata i zaista nezgodno, s obzirom da sam u celoj tranzitnoj zoni velikog atinskog aerodroma uspeo da primetim samo 1 (jedan) omanji i vešto sakriven zidni sat. Cela stvar dalje povlači povremeno ustajanje i odlazak do istog za proveru vremena, jer koliko god bio siguran da napolju i dalje vidim mrak, u nekom polubudnom stanju se periodično cimnem da sam možda zakasnio. Priču sa čekanjem i kovanjem planova za dalje završavam time da sam proveo relativno mirnu noć razvlačeći se po hodnicima, blago tapaciranim stolicama (od kojih sam one koje nemaju ručke, prilično uspešno koristio kao imitaciju kreveta), Internet pristupnom mestu (koje iako je za DŽ, otkazuje poslušnost u svim ključnim momentima - npr posle desetominutnog kucanja maila kolike su sesije, pre automatskog reseta ne radi SEND MAIL koliko god da se očajnicki trudio na oba naloga (da, naravno da na kraju nisam uspeo da posaljem poštu - Tanja jel stigla barem tebi? :), tamaneći jeftine BGD sendviče (sjajni su mama!) i čitajuci treću knjižicu Majkla Gejla - Gospodin zauvek (koja je btw mnogo lošija od prve 2). Posle 2,5 sata od BGD do ATH, 23,5 sati tabananja u tranzitu, čeka me 10,5satni let od ATH do NYC, potom malo aerodromske procedure, snalaženje kroz metroe do centra Menhetna I potom dugih 4-5 sati truckanja busom do Bostona (ko podsmešljivo gleda na "idiotsku organizaciju" puta, neka mi se javi lično mailom, da mu objasnim zašto je sve tako kako jeste :).

Da malko 'podsmešim' stvar: U avionu sam upoznao Mariu Malešević-Cuculis apsolventa gradjevine u NS-u (ljudi u roku), koja uzgred i drži privatne časove i time uspeva da pokrije dobar deo cene svojih neviđenih putešestvija (ajde Kenija, Venecuela, Kolumbija, Brazil, Ekvador i Sejšeli, ali ljudi Galapagos (!) i Holandski Atili (!!) - mislim da sam jedan od retkih koji je uspeo da uopšte vidi te vize (a bogami i da saznam da postoje). I dok sam na malo šarma ;) dobijao poziv da je posetim u Atini po povratku iz SAD (a što sam ja svesrdno prihvatio jer i Mare i ja za sada kuburimo za smeštaj, na Olimpijadi), toliko smo se zaneli u priči da sam umesto u transit, uspeo da uđem u Grčku - iako nisam imao vizu (objašnjenje: Grk mi je lupio ulazni pečat na vizu koja važi tek od kraja avgusta, po mom povratku :)). Posle kraće šetnjice uozbilji smo stvar i prijavili se pasoškoj kontroli, pa sam nakon poništenja pečata (da bih je iskoristio kasnije) ipak morao da produžim sam do tranzitne zone. Kako god, ja sam bio u Grčkoj bez vize, sa mojim običnim pasošem :). A upravo dižući pogled sa papira, provaljujem da pored mene sedi Željko Tanasković (i već se oštrim za odbojkaške medalje :), divota. Sve u svemu, obećavajuće za prvi dan (nisam spomenuo sitne aerodromske razgovore sa jednom Engleskinjom i delimično upotrebljivo osmehivanje sa simpatičnim Pakistancem (engleski ovde nije bio od velike pomoći).

Ha, i taman kad sam hteo da se odjavim, upravo su nas izbacili iz aviona i na čekanju samo još oko sat i po, dakle okruglo 25 za mene. U novom smo (identičan Airbus) avionu, bez bombi ovog puta, nadam se.

Na 4 sata od sletanja sve je kul, sem što brinem da li stižem na bus za Boston, jer Kinezi voze samo do 10 p.m. Amerikanizacija? Za sada samo opuštanje uz posluženi Pepsi i Naughty Girl od Beyonce na programu 5 "avionskog radija". Očitavam statistiku: Visina - 11000 metara, brzina - 820km/h, temperatura - minus 50.
I na samo sat vremena od NYC javio se Frank. Iako ne sa New York, New York, simboliku sam pronašao. Pravo opuštanje pred, siguran sam, njujoršku furiju.