Iako premoren od prethodnog dana, spavao sam samo 7 sati (to je meni malo :), jer je ujutru gomila počela da tumara unaokolo. Planirana poseta Atlantic Cityu je nažalost otpala, jer nas je omela kiša, koja je sva sreća ubrzo prestala i omogućila nam lep dan za šetnju. Philadelphia je dakle upala neplanirano, gde sam se uvalio u Claudievu varijantu. On je tamo prošle godine učestvovao na kampu i potom proveo još par meseci radeći u nekom od restorana. Pomalo sam se osećao kao intruder, ali je osećaj počeo da bledi nakon što mi je Pola (Španija) rekla da je ona samo u prolazu i da već sutra odlazi, što mi je takodje saopštila i jedna Nemica, a potom i Frančeska (druga Nemica), koja odlazi u ponedeljak. Kada je Koreanka Mjon počela rečenicom Actually, neither...(još uvek je tu jer je bila na prolšom kampu) počeo sam da se smejem jer sam u toj "komuni" zaista prepoznao primese njene hipi varijante.

Nedelju zato provodimo zajedno Frančeska (20), Claudiu (21), Mjong (22), ali i novi učesnici kampa Eli (preslatka Koreanka 23), Brus Li :) (Koreanac 22), Benito (Italijan 21), Džordži (Španac 21), Ozil (Kanadjanka 19) Abdul (Marokanac 29) i ja (Srbin 24 :), šetajuci "ulicama Filadelfije" (da, nisam mogao da izbacim Brusa Springstina iz glave :)). Centar grada me je iznenadio koliko je lep i kako na momente odiše prošlošću. City Hall i još par visokih "staklenih" zdanja i izbili smo na Philadelphian Musem of Art. Roki kao nagoveštaj ne znači mnogo, ali stepenice ispred su baš one čuvene, kojima je Stallone trčao spremajući se za fight :).U muzeju smo napravili dobar potez razdvajajući se, jer je isti ogroman, pa sam tako dobio dovoljno vremena da se uputim ka istoku, razgledajući sve počev od Persije, zapravo Irana, pa preko Indije i Nepala do Kine i Japana. Odmor i opuštanje za mene...

Predveče smo proveli u Ronovoj kući, a veče/jutro na krovu iste. Bazenče na naduvavanje, tekila-cedjene pomorandže i Buddweiser, pogled na stambenu okolinu i uzvišeni center i noć pod zvezdama su bila dobra uvertira za zaista prelepo veče koje smo proveli. I to totalno neplanirano za mene, aaa... :) Baš smo se lepo izdjuskali. Usput, stvarno ne bih verovao da ću igrati uz Britni, da mi je neko to spomenuo ranije (inače je Budin CD ponovo dobro prošao, a najviše mu se obradovao Ron; heh, kako i ne bi kad crni mogu da "osete" muziku, a još smo na njegovom terenu (soul)). Zanoćili smo nešto posle 2, ali tek posle nekoliko partija stonog tenisa za koje sam izmaltretirao umorne ukućane, ne prekidajući moje oduševljenje što sam sto za ping-pong slučajno 'otkrio' u jednoj od ženskih soba. Usput, vežba u skloništu Nušićeve 18 (sa Sakijem, Boletom, Štrbom i Djoletom Ćirićem) se ponovo isplatila, jer sam svetskoj omladini ponovo pokazao par trikova :). Ustao sam oko 8:30, klopao i domaćinu isplatio $10 za koje sam se učen srpskom kulturom sam ponudio, što je verovatno bila greška jer mi niko ništa nije ni tražio pre toga. U svakom slučaju, za sve navedeno i nenavedeno, sasvim simbolična suma.

Narednog dana sam u grad otišao sa Frančeskom, koju sam ubrzo otpratio na bus za NYC u 11, zatim ujurio Kineze za bus do Washingtona. Uzeo sam kartu za 18 sati, što mi ostavlja celih 6 sati za obilazak grada. Nažalost lockere nisam nigde pronašao, a pošto šarmiranje mlade kineskinje da stvari ostavim iza njenog pulta, nije urodilo plodom, stvari sam zavukao u po meni "najsigurniji" deo čekaonice, pomolio se i izašao. Šetnju gradom sam par puta presekao vraćanjem do čekaonice da izvidim situaciju i smirim napetost, kao i ponekim hot-dogom od $1. A bogme imao sam šta da vidim: čuveni Liberty Bell (za Dz) i Independence Hall (isto za Dž), a potom šetnja ulicama. Nisam hteo da ostavim $8 prirodnjačkom muzeju, a ni $12 za Museum of Science u institutu Bendžamina Frenklina, u kome je to mnogo manja atrakcija od nekoliko IMAX bioskopskih sala. Ovo poslednje je bilo u suprotnom pravcu od mosta Bendžamina Frenklina pa sam se nervirao što sam verovatno mogao da napravim par dobrih slika, a ne da ovako utrošim vreme. Medjutim razgalila me je neka dečurlija, koja se kupala u fontani, a snagu sam povratio u Philadelphian Free Library, gde sam na sat vremena i Internet koristio for free :).

Bus mi je kasnio dobrih 45 minuta i opet smo zapatili gužvu pred gradom, što mi je medjutim ostavilo dovoljno vremena da odgledam Bruce Almighty, još jednom (a onda neko sumnja u kineske buseve, eh). U Washington sam doputovao oko 22 i odmah upitao neke tinejdžere za pomoć pri lociranju metroa. I tako me je Washington odmah kupio jer su me ti isti klinci čak otpratili do stanice. Na moju iznenadjenost, rekli su samo da su ljudi sa juga tradicionalno ljubazni. Dok sam upitao jednog crnog srednjih godina za pomoć da se izborim sa automatom za karte za metro, s kojim sam neuspešno petljao, upitao me je da li sam iz Nemacke ili Austrije. "Iz Srbije prijatelju" rekoh, a on je sa smeškom odgovorio "Ah, Marshall Tito's Country". Dok sam iznenadjen pogledavao u automat, uspeo je da se okrene, pozdravi me i zbriše. Ok, pravac Shady Grove, crvenom linijom, metroom čiji je pod tapaciran i stvarno izgleda super. Za par minuta sam se obreo u Bethesdi i posle telefonskog razgovora i malo traženja, sreo sam se sa svojim domaćinima u Washingtonu, Nenom i Draženom Zimonjić. Strava krevet, TV svoje kupatilo i soba, topla supa (prva posle 3 nedelje i to "Hoću li sa limunom ili pavlakom?" :) i klopica, su bili za neverovati, pa sam posle tuširanja (2 kila lakši posle toga :) utonuo u slatke snove, ne želeći da se probudim :)