S obzirom da sam tada ostao samo 4 dana, zaista nisam stigao da vidim sve što Istanbul pruža, i obećao sam sebi - vratiću se ponovo. I to se i dogodilo... Samo godinu dana kasnije, u leto 2002. ponovo sam se našao na vrelom asfaltu pored Bosfora. Ovaj put moj boravak je bio duži, i imao sam prilike da posvetim više vremena šetnji duž obale Bosfora i naravno više vremena za kupovinu. Ipak, nekako, kao da me je taj grad osvojio. Posle povratka u Beograd vrlo često mi se budila želja da se ponovo vratim.. Ali na neki potpuno drugačiji način, ne kao turista... već kao... stanovnik Istanbula. Proslo je skoro 2 godine od tog trenutka, i konačno, 20. oktobra 2004. godine poleteo sam iz Beograda ponovo ka Istanbulu. Ovaj put znatno pripremljen, sa obezbeđenim smeštajem u jednoj turskoj porodici i sa dosta naučenih fraza na turskom. Moja treća poseta Istanbulu nije imala uopšte turistički karakter.. Želeo sam jednostavno da "živim" u tom gradu nekoliko dana, i vidim kako je to. Takođe, imao sam želju da odem na mesta gde prosečan turista nikad ne bi ni kročio i da se bliže upoznam sa muslimanskom verom i običajima. Posle 2 h leta avion je bezbedno sleteo na istanbulski aerodrom Ataturk koji se nalazi u naselju
Yesilkoy. Prvo što sam primetio po sletanju je bilo da se grad i za 2 godine neverovatno proširio, pa su čak neke kuće i zgrade bile izgrađene tik uz pistu! Neverovatno je koliko ljudi živi na tako malom prostoru. A mislio sam da je Novi Beograd primer gusto naseljenog područja :) Aerodrom je sam po sebi impresivan i prosto fantastično izgleda. Sve je organizovano do detalja i svi službenici su izuzetno ljubazni. Pravi kontrast Beogradskom aerodromu :). Na izlazu sa carine, čekala me je devojka koju sam upoznao preko Hospitality club-a a koja se zove Ozge, zajedno sa svojom porodicom. Odmah smo se prepoznali, i pozdravili "po turski" : "merhaba" i dva poljupca u
obraz.. Seli smo u porodični "Fiat Punto" i krenuli ka stanu koji će biti moja nova "kuća" narednih dana. Yesilkoy je naselje udaljeno oko 25 km od centra Istanbula.. i jos toliko od centra, preko čuvenog mosta koji spaja Evropu sa Azijom do naselja Canlica koje je na Azijskoj strani Istanbula i gde je bio naš stan. Saobraćajna gužva je nešto što je najgore što može da vas zadesi u Istanbulu... zamislite autoput koji ima po 5 traka u jednom smeru... i da su svih pet traka kompletno blokirane... Sve mili... i kreće se brzinom od 10-20 km/h... To je bila prilika za moj komentar : "koliko će nam trebati do kuće" na šta je otac sasvim mirno odgovorio: "oko 2 sata.."
Ljudi koji žive u Istanbulu su jako zaposleni. Grad je centar turske privrede a i šire, i sve što je u vezi trgovine nalazi se upravo u Istanbulu. Zbog toga ljudi koji rade u njemu rade od jutra do mraka, i isto tako, zbog prenaseljenosti ponekad ne mogu da biraju gde će živeti. Dešava se da neko ko zivi u Azijskom delu grada, a radi u Evropskom, svaki dan provodi više od 4 sata sedeći za volanom automobila vozeći se do posla i nazad. To je zaista za mene bilo šokantno iskustvo, ali kako vidim, za druge ljude oko mene, potpuno uobičajeno, jednostavno, deo svakodnevnice. Ljudi za volanom nisu nervozni, za razliku od naših vozača, i strpljivo čekaju prvu priliku da se provuku negde ne bi li malo brže stigli do željene destinacije.. Konačno, stigli smo do našeg stana...

nastavak teksta >>

Autor:
Danil Maljoković

Zapisali ste svoju priču? Pošaljite nam je na mejl .