Putopis: Istanbul undiscovered, autor: Danil Maljoković

<< nazad

Ah, konačno! Posle skoro 2 sata vožnje od aerodroma našli smo se u mirnom kraju Istanbula, Uskudar, koji je pretežno "stanarski" deo grada, gde ljudi najvećim delom žive i provode svoje slobodno vreme. Prvi utisak pri ulasku u stan je bio zaista "orijentalan". Osvetljenje je bilo poluprigušeno, osećao se miris mirišljavih štapića, tepisi po celom stanu... Prvo što sam naučio bilo je izuvanje :) Definitivno, ako u Turskoj posećujete nekoga, nemojte se zeznuti da ne skinete obuću ČIM uđete u njegovu kuću, jer je to velika uvreda! Stanovi su prosto prekriveni tepisima, i zaista čoveku bude "žao" da po njima gazi u cipelama, a i osećaj je ovako mnogo bolji :) Moja "domaćica" Ozge mi je pokazala moju sobu koja je služila isključivo za goste. Mala, ali mnogo bolja od bilo koje hotelske sobe! Udoban krevet, stočić sa fiokicama, čak i TV! Da, zaista, videlo se da porodica vodi računa o svojim gostima. Oko 18:30 sunce je zašlo iza horizonta. Sve ovo ne bi bilo toliko bitno, da u vreme moje posete nije bio u toku Ramazan, verski praznik kojeg se turci zaista pridržavaju! Ramazan je vrsta posta, ali za razliku od drugih vera, sve možete jesti i piti, samo je problem vreme: samo od zalaska do izlaska sunca (odnosno u mom slučaju od 18:30 do 05:00). Ovo je bilo zaista interesantno iskustvo za mene, jer nikada nisam tako nešto doživeo. Probuditi se ujutro, ništa ne jesti i ne piti (čak ni vodu!) sve do zalaska sunca, da bi se onda, kad se na TV-u objavi da je sunce zvanično "zašlo" navalilo na klopu punom parom :) Verujte mi, ne postoji jelo koje mi se nije dopalo posle celog dana gladovanja :) Turska hrana me prosto oduševila. Bila je prepuna začina, koji su davali i sladak i slan ukus, i ljut i kiselkast. Neverovatno nešto! Svako jelo je imalo neki svoj "šmek". O desertima da ne govorim. Sve vrste baklavi, tulumbi i sličnih poslastica su prosto neizbežne, naravno, uz izuzetno jak turski crni čaj! U toku večere, imao sam prilike da se bolje upoznam sa mojim domaćinima, da im ispričam kako je u Srbiji, i pitam kako je u Turskoj. Ono što sam odmah otkrio je da ljudi u Istanbulu zaista žive na zapadnjački način - rade MNOGO i imaju vrlo malo vremena za sebe. Veče je proletelo u priči sa ukućanima, i ja sam vrlo brzo utonuo u san :) Sledećeg dana, imao sam izuzetnu priliku da se provozam "porodično" duž celog Bosfora, sve do Crnog mora!