Putopis: KIKLADI, autor: Gorana Romčević

Kikladi
vreme: jul 2006.godine

            Jednog sparnog popodneva, koncem jula 2006, krenuli smo put Atine. Bus je bio pun jedva punoletnih pripadnika oba pola, željnih zabave i akcije. Vozili smo se i vozili...i sutradan stigli u grčku prestonicu. Dan je bio vreo, beton samo što ne bukne i zapali ogromne zgrade, nadvožnjake i kolosalni stadion Panateneikos-a.
          Stigli smo u Pirej-luku i vezu sa nepoznatim nam svetom Kiklada. U pauzi čekanja broda, prošvrljali smo priobalnim delom Pireja. Ulice uske, pune hotela, hostela i radnjica... Ponegde naletimo na prelepe uličice popoločane crvenom ciglom... Iako iscrpljena od puta, osetila sma novo žarište energije... Ako je Pirej tako lep, kakav li je Akropolj? Kakav li je Atinin hram u kom su se antički građani molili svojoj zaštitnici? Amfiteatri u kom su prikazivane tragedije? Male i velike Dionisije na kojima se pilo vino i slavila plodnost? Aaaah, želim da me taj divovski grad proguta... Nažalost, nismo imali vremena da nastavimo stapanje sa boginjinim gradom... Trajekt ka ostrvima samo što nije krenuo...
          Hm...trajekt...ono što sam videla mogu, po veličini, da uporedim sa scenom iz filma Titanik...Pred nama je bio čitav grad na vodi! Ukrcavanje je trajalo sat vremena; reka ljudi, autobusa i kamiona koji nestaju u morskom čudu... Kad smo se napokon smestili, nisam mogla da se odvojim od ivice broda i da prekinem upijanje gradskog pejzaža. Već se smrklo i popaljena su ulična svetla. Uh, Pirej koji je lep i u sumrak, sada je sijao svom snagom...Napokon, krećemo...hipnotisala sam se gledajući penu koju elise ovog Titana prave...čekala sam Afroditu da izroni iz pene i pokloni mi školjke s grudi... High-speed boat je sekao talase i približavao se prvoj odrednici-ostrvu Ios...
          Na Ios smo stigli pre zore i našli se s drugarima ispod palme. Sutradan je počelo naše upoznavanje ovog lepog ostrva. Centar zbivanja je u Chori-Ios Village koja je na kilometar uzbrdo od naših apartmana. Chora je sva belo-plava, karakteristično za Kiklade. Bele uličice su uske, kroz neke jedva jedan čovek uspe da se provuče; penju se do vrha brda sa kog se vidi pola ostrva. Gradić kao da je uklesan u strmu padinu...
          Posle prvog bljeska Chore, otelotvorenja Lepote prijemčivog čulima, usledio je prvi kontakt sa kilometarskom peščanom plažom punom mladih...i moje osećaje raja je počelo. Na toj plaži Mylopotas mešaju se dva sveta; jedan je pored tirkizne vode, ispod Heliosove kugle koja emituje životnu energiju i obnavlja vitalne funkcije. Uh, samo da legnem na sitan pesak i da se pomešam s tim zrncima... Pre toga ću se poigrati s Posejdonom na otvorenom moru i izazivati talase...Eol šalje topli vetar koji budi različite misli...Ovde su svi pod vlašću tog sexy vetra, opušteni i inspirisani da uživaju. Ja ću još malo ostati na plaži i ostaviti sive ćelije na stand-by-u...ionako će takve ostati bar još deset dana. Jedini rad koji je moguć je urezivanje utisaka u moždani korteks...i to za ceo život. Ostaću u toj revitalizujućoj sferi još neko vreme...a onda ću se preseliti desetak metara dalje gde je..non-stop party...
          ...ludilo! Dan je, piju se fluorescentni kokteli, počinje mrdanje kukova uz latino-ritmove... Puno je raspoloženih ljudi, svi su nasmejani, njišu svoja preplanula tela... Provod, zabava, tu pod zlatnim Heliosovom zracima. Tako će se nastaviti dok mesec ne smeni sunce, a onda se zezanje nastavlja po klubovima u Hori.
          Sutradan smo otišli na Kumbara plažu, malu i zavučenu. Na plaži i u kafiću je svega nekoliko ljudi. Rešili smo da plivamo do udaljenog pustog ostrva; nas troje- dvoje drugara, iskusih ronioca koji su krenuli opremljeni maskama i perajima i ja naoružana samo pink bikinijem. Plivali smo i plivali...i stigli nadomak ostrva. Hoćemo li, nećemo li...Ovo dvoje rone i oduševljavaju se. Videvši njihove izraze lica, htela sam i ja da zaronim i vidim šta je dole. Dadoše mi masku...ja udahnuh najjače što sam mogla, popunih sve bronhije morskim vazduhom punim joda...malo se izdignuh, stegnuh unutrašnju stranu butina i zamahnuh rukama.. smer ka dole, dole, dole....aaaa...kolike li su mi samo oči bile, verovatno je i Exit malo dete...mislim da je u tom trenutku sve stalo. Full stop, ende. Nema dalje. Ne dišem, samo gledam i slušam. Gledala sam nekoliko sekundi - teget siva voda i u vodi - podvodna planina, jbte! To ostrvo je vrh podvodnog grebena; vrh piramide koja se širi 30 metara ispod površine. Tamno je siva i pusta. Neee, nije to svet Arijel male sirene, nema tirkiza i korala i šarenih ribica. Ovo je - zbun, šok, slatko-gorak ukus i neki blago tup zvuk, zujanje i hučanje, šta li je. Savršen mir. Maaaa, ne mogu da opišem, nije mi ova tastatura dovoljna, nije mi ni govorni aparat dovoljan! Druga dimenzija, kompletno jbno neverovatno irealno neidentifikovano... huh, pomislila sam kasnije da se možda Molder tako osećao. Odjednom,  blaga paranoja, nešto što liči na strah, ali i ushićenje, želja da idem dublje... ali ipak ću u suprotnom smeru. Jaki osećaji struje zajedno sa iznenadnim prilivom impresija. Izronila sam i vrisnula sa nekim čudnim osmehom. Amputirana je idila, deo nje isprojektuješ u prizor s kojim si se stopio, koji te je usisao i delimično si hteo tamo zauvek da ostaneš, ali si se ipak vratio tamo gde, kao pripadnik ljudske vrste, obitavaš...Zašto je čovek samo stvor koji može samo na suvom? Šta će mi kiseonik, hoću u hidrosferu...Gledam granicu dva sveta, pust horizont, svoje drugare i ostrvo...
          Hajde da se odmorimo na ostrvu. Potpuno je pusto, kamen je oblikovan od strane prirode...Na tom ostrvu nas je šibao egejski vetar...Kad smo se odmorili, krenusmo natrag, probijajući se kroz talase do obale... Po izlasku, pitanje upućeno svima troma, bilo je: Šta se vama desilo? Što se tako smejete? A mi smo svi delili isto blaženstvo proisteklo iz osećanja pripadanja moru - velikom organizmu čijim smo se delom osetili...
            Posle nekoliko dana na Iosu, usledio je trip na Mykonos. Nakon dva sata vožnje fensi brodom, stigli smo na ostrvo zabave. Rentiranim kolima krenuli smo na Paradise beach - Rajsku plažu. Čim smo kročili na nju, shvatili smo da je naziv potpuno opravdan; zakoračili u raj. Zlatasto-siv pesak, suncobrani od trske, tirkizno more, savršena muzika, gomila različitih mladih ljudi, i, naravno, sexy vetar sa Egeja...Egzotika sa kojom se spajaš, gaziš pesak i ne dišeš...
          Moj doživljaj mora je sličan, gde god da sam. Intenzivno se prožimam sa pejzažom, utapam se u horizont, liniju otvorenog mora...Osećam kako se revitalizujem; upijam energiju koju kasnije emitujem kao sopstvenu harizmu...Ovde me je taj osećaj stigao u momentu kad sam se našla u tom raju i ubrzo se intenzivirao. Nas osmoro drugara je, u tim trenucima na plaži, osećalo potpunu empatiju. Savršenstvo nas je omamilo, osećala sam da smo sami na svetu. Delili smo utiske, zajedno prodisali i delili emocije, jače nego ikad. Specifična atmosfera, muzika i ljudi koji zrače čulnošću...Trebalo nam je vremena da se udaljimo od mora...Kad smo se napokon pokrenuli, otišli smo u bar na plaži na dnevnu žurku.
            Mikonos je poznat po tim žurkama. To je jedinstveno ludilo, interesantno i ljudima koji nisu party-animals...a onima koji jesu, može da bude provod života. Atmosfera je opuštena,  sa nagoveštajima da će se strasti popaliti. Puno je frajera sa dobrim bicepsima; Muški deo ekipe buljio je u Italijanke...Stali smo blizu šanka na kom su đuskali tip i riba...To već nikad nisam videla! Riba je srednje visine sa telom za duplericu; svaki mišić se ocrtava i mami uzdahe; istetovirana je po celom telu a na silikonskim grudima ima samo bele flastere zalepljene unakrst. Ostatak stajlinga su roze tange i duboke patike... Đuska riba kao zmaj...a tip je Italijan, dobar kao zdravlje. Sav taj performans se događa predveče, još je dan...The world is mine...
          Posle zezanja na plaži, krenuli smo u šetnju gradom, kroz uske bele uličice...Raj za šoping i hedonizam. Po gradu šetaju pelikani, zaštitni znak i maskote Mikonosa...Ta ptica izgleda kao oooogromna igračka. Kad se približite, skapirate da je to živo...teško je i sporo se kreće..i mnogo je gotivno...
          Posle večere u taverni, krenuli smo u noćni provod. Napokon da doživimo i to čudo - rejvovanje na Mikonosu :). Presreli su nas promoteri, nadasve upadljivi, za balkanski ukus, rekla bih, blago groteskni. Iz kamiona na sred ulice su nagrnuli Crnci, 20-ih godina, obučeni samo u bele lanene pantalone i-zlatna krila! Stvarno zlatna, na golom torzo-u...(ovo je jače od mene: „Pomešaj ove noći crnu i zlatnuuu“ – ne zamerite, ljudi, videću vas kad se vratite iz ovog ludila!)...dadoše nam flajere za Paradise club...i uputismo se tamo.
          To je klub na plaži na kojoj smo proveli taj dan. Parkirali smo auto u bambusove trske, sačekali ponoć da nazdravimo i čestitamo drugu rođendan (što bih ja volela da slavim ’đen na Mikonosu...) i-ušli...Prva ogromna prostorija je sobetina za chill. Tu je ogroman šank na kom se služe kokteli; po obodima su sofe i fotelje od bele kože...i oooogoman bračni krevet, za poligamni brak, npr :). Ta avionska pista od kreveta je, takođe, bela...Iz te lounge zone ulazi se u main room-dancefloor sa bazenom po sredini...Pušta se dobar house, atmosfera se polako zagreva...Mi smo zaboli pult u blizini podijuma za igračice; to naše mesto bilo je, zapravo, natkriljena terasa koja se nadovezuje na centralni prostor za đuskanje; terasa gleda na plažu a tu su i drvene stepenice koje vode do iste...Polako smo se zagrevali, naši muški su se hipnotisali gledajući u Brazilku koja je podigla ceo klub na noge, a onda u neku malo jaču cicu koja je vrtela vatru...U nekom trenutku, spustila sam se na plažu i iskulirala na ležaljci...Maaaa, ludilo, 4 je sata ujutro a ja gledam u talase i spremam se da nastavim da rejvujem...Ostali smo na žurci do 7 ujutro, onda smo krenuli da vratimo kola i sačekamo brod za našu bazu-Ios...
          Uredno smo vratili auto, seli u kafić na pristaništu i čekali pola 11, kada je trebalo da dođe naš prevoz...Neko je prokomentarisao kako prolazi identičan brod kao naš...o, ironije li..Pogađate da taj brod nije samo ličio na naš, to JESTE bio naš brod!!! Čekajte ljudi, pa nismo valjda ludi, ovo je luka i ...sa kog je drugog mesta brod za Ios mogao da krene ako ne odavde...Axaxaxax, malo nas je već hvatala paranoja, a onda nam je kelner razjasnio: Mikonos ima tri luke a mi smo, naravno, u pogrešnoj! Međutim, greška nije naša, u agenciji nam nisu rekli u kojoj luci da čekamo brod...Sledeći brod je tek u 20:00 h i to za Naxos...a za Ios - tek u 5 ujuro sutradan...
          Znači, ostajemo još jedan ceo dan na Mikonosu. Sve bi to bilo super da nismo vratili auto i  da smo bar malo spavali. Istina, što više spavaš, to više propuštaš, ali ipak...Šta je, tu je..tražimo plažu na kojoj ćemo provesti dan. Odlučili smo da to bude Agias Stephanos, mirna plaža sa trščanim suncobranima. Svako od nas je odspavao po sat-dva, na smenu, kao partizani.
          Napokon, došao je i trenutak da se ukrcamo na ferry do Naxosa... Približismo se i tom ostrvu...Tvrđava na sred grada ga, na prvi pogled, razlikuje od ostalih ostrva kikladskog arhipelaga koja su sva u plavo-belom fazonu. Sa leve strane je brdo sa nekom čudnom građevinom. To je konstrukcija od tri betonska stuba - dva su postavljena uspravno a treći poprečno. Mogla bih ga, eventualno uporediti sa Stounhendž-om, samo što su ovi stubovi pravilnije postavljeni. Nazvali smo je Aristotelova kapija-tu je sigurno Aristotel dolazio da nešto konta...Ipak, umesto da odemo do Kapije, krenuli smo desno od luke - na klopu. Ovo je, izgleda, drugačije ostrvo... Ulice su popločane kamenom, ne belim nego žućkastim, slično Krfu...
          Posle girosa kod nekog Turčina, krenuli smo, opet u šetnju. Uličice su i ovde uske i strme ali uopšte ne liče na ostale kojima smo prethodnih dana prolazili. Opušteno je, mirno i prilično fensi. Za razliku od Mykonosa koji je jezgro fenseraja, ovo ostrvo je više za porodice...koje su, po mogućnosti, došle jahtom. Prijatno je i opuštajuće - što je za nas, nomade, bilo savršeno u tom trenutku. Počeli smo uspon na tvrđavu i seli ispred crkve da odmorimo. Tu smo sproveli u delo iznenađenje - zapalili smo sveće na torti (nikad boljoj, čokoladno - penastoj, uff..da živim tamo, imala bih sto kila...) i opet čestitali drugaru rođendan...U pauzama šetnje sedeli smo u nekoliko kafića. U poslednjem u kom smo sedeli,  kelner je postao naš dobar drug; rekao nam je da možemo da odspavamo dok ne stigne brod. Mogu misliti kako smo nesrećno izgledali! Bili smo umorni ali i ispunjeni - za dva dana iskusili smo pravu sreću u nesreći. Na kraju je, po cenu nespavanja, ipak ispalo super što imamo priliku da vidimo mnogo više od planiranog. Neki su zaspali, tu u bašti kafića, a drug i ja smo još malo istraživali.
            Napokon je došlo vreme da se naša čerga pokrene i ukrca na brod....kog nije bilo...Radnici u luci nemaju pojma zašto brod kasni, vetrina duva i počinje da sviće...Mi smo umotani u sve što smo našli u torbama, uključujući i peškire za plažu. Pored nas su neke Engleskinje koje cirkaju pivo..Dok smo dočekali brod, već su počele da se valjaju po betonu :). Kakav kontrast – 24 h pre toga smo se provodili u jednom od centara zabave a sad se smrzavamo na pristaništu, okruženi nekolicinom ludaka :). Ipak, za nas je sve to bilo sporedno, navikli smo na avanture; jedino nam se činilo da nikad više nećemo spavati. Brod u koji smo kročili je bio sve, samo ne ono čime smo se tih dana vozili. Našli smo se među hrpom Kineza, Arapa, hipika, porodica s decom...Svi spavaju po podovima umotani u cirade, peškire i marame. Vodili smo računa da nekom ne zgazimo na dete i tražili mesto da sednemo. Stacionirali smo se za neki sto i ja sam u momentu zaspala. Probudili su me na Iosu. Onda sam se probudila u svom krevetu, popodne. Uf, bila je nedelja, ja sam konstatovala da nisam spavala od četvrtka! Ma ne mari, čim sam u svesti sastavila delove naše priče , podsetila sam se da je vredelo...
Sutradan u pola 7 ujutro krenuli smo na Santorini. Znali smo da je predivan, da su pejzaži za razglednice ovekovečeni na njemu...ali ambijent u kom smo se, uskoro, našli je mnogo više od onoga što se vidi na slikama.  Krenuli smo strmim i uskim uličicama grada Ije. Nebo je nestvarno plavo i nazire se stapanje s pučinom. Izbili smo na trg sa kog se pruža pogled na, na...Kao da je nestala treća dimenzija - postoje samo dve - visina i širina. Ne mogu da odredim šta je nebo a šta more i da li su plavo-bele kućice nacrtane ili realne. Kao da je sve velika razglednica u koju smo ušli. Mi šetamo po jbn-oj razglednici, breee! Horizont je divovsko platno po kom je neko maštovit predstavio viziju spokoja..u nekoliko boja...Te zgradice su urezane u stenu i nadovezuju se na veliko plavetnilo...tonove modre harmonije ponegde presecaju crveni slapovi lijandera....
          Seli smo u kafić na vrhu strme litice u kom smo nanovo izgubili orjentaciju u prostoru. Mislila sam da mogu da uskočim direktno u more-ali razdaljina ovde kao da je relativna stvar-samo mi se činilo, more je udaljeno nekoliko kilometara...
          Pomislih-e, ovo je vrhunac svega! Sad znam i kako je kad misliš da ti se svet priviđa. Ovde je zaista teško da poveruješ da si u stvarnosti. Kako i da veruješ kad si u plavo-belom dvodimenzionalnom pejzažu! Ti utisci se otimaju bilo kakvoj deskripciji. Još samo da me neko bacio u bestežinsko stanje, pa da kažem - sad sam sve doživela. Jedino sam u Zemljinu težu bila sigurna (mada, i to je relativno, opčinjena prizorima, sa Sant-a sam ponela i suvenir-ožiljak na kolenu :).
          Plaže na ovom ostrvu su crne. Da, crne. Ostrvo je nastalo kao posledica vulkanske aktivnosti. Spustili smo se do male plaže sa krupnim kamenjem grafitne i ugalj-crne boje. Voda je kristalno čista, dno je, takođe crno. Činilo mi se da bi taj prizor nekom mogao izgledati zastrašujući; ipak je većina navikla na idiličnije plaže. Meni je bilo fenomenalno, novo i uzbudljivo! Ronila sam kroz talase, uživala u neuobičajenom morskom svetu...ispod vode su komadi skamenjene lave...okrenem se, a iznad plaže - planina Tmine nagiba skoro 90 stepeni...Možda je moj ukus ekstremniji od prosečnog - ali istinski sam uživala u tom prizoru i osećaju. Sunce je bespoštedno pržilo i to je jedina sila koje me je mogla naterati da se povučem u kafić, na visini od 100 metara. Ova plaža je prilično divlja - opet smo, po starom običaju, sprovodili kontraste u delo.
          Dotle smo istraživali stanište bogova, centar relaksacije za stanovnike Olimpa; u Iji struje okrepljujuće energije koje i bogovi i ljudi sa zadovoljstvom primaju; u savršenom čardaku ni na nebu ni na zemlji, vrši se pročišćavanje od viška organskog; proteruju se demoni sladostrašća i gubi se ukus telesnih tečnosti; ostaje samo osećanje mentalne čistote.
          Umesto da nastavimo u maniru u kom smo počeli - u honey-moon atmosferi, u nebeskim prizorima i cveću, u mirisu ambrozije - spustili smo se na adske stene koje bude protivrečna osećanja. Zabačena crna plaža sa belim kafićem kao utočištem; stvrdnuta magma u položajima koji prkose silama Prirode i nekoliko udobnih fotelja u boji personifikovane Svetlosti. ...Gledala sam, odatle, kako zraci Sunca pale stvrdnute vulkanske sokove, kako more blješti i ne dozvoljava Kerberu da promoli svoje tri glave. Shvatila sam da....maaa, ništa ja nisam shvatila. Ne može se na ovakvom mestu sprovoditi misaona radnja prirođena realnom svetu. Ovo je oaza planete Zemlje u kojoj možeš samo da se prepustiš, da upijaš. Posle svega, jedino što preostaje je da maštaš da se vratiš...
          Posle ovih putešestvija, vratili smo se na Ios. Posle dva dana, krenuli smo nazad za Beograd. Ja se, u mislima, često vraćam na ove božanske izvore...i unesem malo sjaja u svakodnevicu.
          Našla sam sebi mesta na kojima sam bogovima slična.