Pustolovina za kraj godine
(21.-30. decembar 2001.)

Bilo je to pred kraj 2001. godine. Sve je ispalo iznenada i neplanirano. Ono što smo planirali tada jeste da idemo za Bor na neku planinu, ali planovi su izmenjeni samo 12 sati pre polaska, što meni nije smetalo. Ana i ja smo, sa još puno društva iz Pančeva i Vršca, krenuli vozom do Niša da bi kasnije produžili do Suve planine. Krenuli smo bez plana i vizije kako će naše putovanje godine izgledati.

Petak, 21. decembar. Krenuli smo za Niš i smestili se u dom koji se nalazi u obližnjem selu Donja Studen u podnožju Suve planine. Putovanje vozom od Beograda do Niša trajalo je duže od svih očekivanja, čitavih 6 sati. Nakon toga do sela nam je trebalo još 2 sata, ali smo svi verovali da je vredelo.

Subota, 22. decembar. Ustali smo nešto ranije, da bi stigli do cilja koji je daleko od doma. Pred nama je bio Trem na 1810 metara nadmorske visine. Pešačenje nije bilo naporno. Težina je uglavnom bila prve klase, a na samom kraju druge. Ono zbog čega se ja penjem jeste poseban prizor koji se pruža sa vrha svake planine, pa tako ni sada nisam ostao razočaran. Uz puno snega, društva i lomatanja, sve je ispalo super.

Nedelja, 23. decembar. Odlučili smo da putovanje nastavimo do Vlasotinca, gde imam rođake. Taj dan smo proveli u putu, uz mnogobrojna presedanja.

Ponedeljak, 24. decembar. Mogli smo da obiđemo grad i da napravimo manju planinarsku turu po brdima. Stazu koju sam znao se nije videla zbog snega, ali to je učinilo ovu šetnju još zanimljivijom. Veče smo proveli po kafićima i lepo se zabavili.

U utorak, 25. decembra, smo već krenuli dalje, i naša sledeća stanica bila je Prolom banja. Pošto je ceo ovaj dan prošao u putu, ništa se posebno nije dešavalo. Jedina interesantna stvar bila je činjenica da smo 75 kilometara prelazili čak 3 sata.

Sreda, 26 decembar. Krenuli smo put okolnih planina pošto nismo mogli da idemo do Đavolje varoši. Ovaj dan je prošao većinom kao "dan na snegu" pošto nije bilo nekog teškog planinarenja niti konkretne visine. Ali svidelo mi se. Na kraju smo čak stigli da odemo do bazena koji je napunjen lekovitom vodom i to nas je prilično opustilo. Posle napornog dana, imali smo priliku da uživamo u nacionalnoj kuhinji, što je bio pun pogodak!

Četvrtak, 27. decembar. Ponovili smo jučerašnji dan, samo sa drugim pravcem kretanja i dužim boravkom na bazenu. U Prolom banji nije bilo svrhe uveče izaći jer je banja ko banja posvećena ljudima koji se tamo leče.

U petak, 28. decembra, smo krenuli dalje. Putovanje lokalnim autobusima, koji su bili u stanju samo da vam oderu kozu za kartu, postajalo je sve dosadnije. Iz Prolom banje preko Kuršumlije išli smo do Kruševca. U Kuršumliji, u pauzi između 2 autobusa smo obišli grad. Dopao mi se mada po dosta čemu podseća na gradove ovog regiona. Posle nekih sat vremena od Kruševca je Kraljevo, možda jedno od najboljih mesta za planinarenje. Dom se nalazi na 4 kilometra od poslednje stanice lokalnog autobusa, i da stvar bude još zanimljivija, išli smo po mraku sto je ovom doživljaju davalo posebnu lepotu... reka Žiča, okolo planine, mesečevi odsjaji na snegu, mistično zavijanje nekih zveri po šumi...

U subotu, 29. decembra, u Dom je došlo dosta planinara koji su se spremali da ovde provedu Novu godinu. Današnji dan smo proveli u upoznavanju društva i okoline doma koji se nalazi negde gde je i Bog rekao "laku noć", ili van granica svake karte. Vidi se da čovek ovde retko zalazi, ali upravo su ovakva mesta izazov za planinara, da ode što dalje...

Nedelja, 30. decembar. Morali smo da se oprostimo sa društvom koje tek što smo upoznali. Oni ostaju, mi idemo... Ovaj dan mi je ostao u prilično lošem sećanju. Sneg je počeo da se topi, bio sam blatnjav do kolena, i samo sam čekao da stignemo do voza koji je naravno kasnio. U Užicu smo imali pauzu do voza za Beograd pošto red vožnje nije usklađen, što je i za očekivati. Čudno je to koliko čovek novih stvari iskusi sa planinarenjem. Nikada ranije nisam sedeo po tim kafanama na stanicama, i tek sada sam imao prilike da vidim koliko ta mesta mogu da budu interesantna i da skrate vreme putovanja. Izasao sam u Lazarevcu, a Ana je nastavila do Pančeva. Kućama smo stigli kasno uveče i predstojalo nam je da se odmorimo za sutrašnji doček.

Prešli smo 1000 kilometara na razne načine i ovo je jedno od naših prvih slobodnih planinarenja. Sami smo pravili staze i radili ono što želimo. Dovoljno je da okupite manju gupu ljudi koju poznajete i možete da krenete kud god pokažete prstom na karti, ali i na globusu... zašto da ne?