Putopis: Dok drugi u hladu pivo piju, dve budale penju se na Rumiju
Autor: Vladimir Naumović

Dok drugi u hladu pivo piju, dve budale penju se na Rumiju
(stara i kraća verzija priče)

Ako letujete u Dobrim vodama ili u Baru, a želite da vam to letovanje bude drugačije od ostalih, (ne)predlažem vam "šetnju" na Lisinj, jedan od obronaka planine Rumije, koji se sa svojih 1353 m nadmorske visine, strmoglavo izdiže iznad Dobrih voda. Međutim, ova planina je izuzetno negostoljubiva i pokušaće na sve načine da pokvari raspoloženje svakoga ko se osmeli da je osvoji. Pretpostavljam da postoji lakši put do vrha od onog kojim smo se mi lomatali; od probijanja kroz veoma, veoma, veoma gust biljni svet, do freeclimbing-a. Samo, tada nije bilo nikoga da nam pokaže taj put.

Na početku sledi skoro sat vremena tabananja do najdalje tačke asfaltiranog puta (motorno vozilo bi prilično skratilo potrebno vreme). Najviše kuće u planini nalaze se prilično daleko od magistrale i one pripadaju lokalnim muslimanskim porodicama. U brdima postoji džamija iz koje se povremeno može čuti dozivanje njihovog poglavara na okupljanje. Nismo odgonetnuli koristi li neki instrument prilikom pevanja, jer mu glas zvuči zadivljujuće dubok i prodoran. Nismo odgonetnuli ni kako se jedna bakica popela na magarca, pa sa njim vodi ovce na pojenje.

Ubrzo nakon napuštanja posledjih tragova civilizacije (ispravka: naići ćemo kasnije na dalekovode), nalazi se najviši izvor na ovoj planini iz koga hladna voda kulja kao iz vatrogasnog creva puneći mali bazen namenjen stoci. Krave ne respektuju nikog kada su žedne, ne pitaju te dal' ćeš još da piješ, već se jednostavno postave između tebe i izvora, malo te gurnu ili mlatnu repom. Ovaj izvor verovatno napaja sve ostale, pa je njegova voda, kao i na drugim izvorima u ovom kraju (or should I say na celom primorju) lošeg kvaliteta, ukus je nekako gorak.

Napojismo se i krenusmo dalje sa svega 3 l vode i jednim prosutim u rancu jogurtom (čega smo tek kasnije postali svesni), što je u tropskim uslovima pri temperaturi blizu 40 stepeni i nepostojanju ni najmanjeg hlada izuzetno malo tecčnosti. Nismo daleko napredovali, kada nas je već zaustavila bujna vegetacija. Interesantno je kako smo se postepeno privikavali i sjedinjavali sa planinom: prvih stotinak metara smo gazili kao po tankom ledu vodeći računa da ne stanemo na neku zmijicu, posle nam je bilo mrsko da se probijamo kroz žbunje i sakupljamo paučine, a na kraju kao da je sve to postalo deo nas - kretali smo smo se po planini kao po spavaćoj sobi.

Nekako se dokopasmo čistine i kamenjara koji uopšte nije obećavao dobar provod. Planina se, najblaže rečeno, raspada! Sastoji se iz miliona i miliona sitnog i krupnog kamenja, koje se pri dejstvu sile koju prouzrokuje sletanje jednog lepog i šarenog leptira - odronjava. Što smo se više peli, odronjavanje je bilo sve intenzivnije, jer se opasno povećavao nagib terena, pa smo ubrzo morali da se vratimo stotinak vekova u nazad kroz vreme i da upotrebimo "sve četiri", kako su to činili naši slavni majmunoliki preci. Tada je Miši sinula genijalna ideja: patentiraćemo novi extremni sport koji će se zvati Stoneboarding, a ja ću dizajnirati Stoneboard. Spuštanje po pokretnom kamenju niz strmu planinu, to je to, samo za one najhrabrije i najsmelije. Može i bez Stoneboard-a, kotrljanje se neće zaustaviti...

Paralelno sa protokom realnog vremena otvarao se naš vidik, jedna od nagrada i smisao našeg prkošenja gravitaciji. Bili su to trenuci prosvetljenja, penjanje po stenama i privilegija posmatranja tako velikog (za čoveka) dela zemljine površine bili su najlepši deo dana... i letovanja. Priroda je nenadmašni arhitekta, neiscrpan izvor inspiracije. Planinski venci kojima se ne nazire kraj, kao što se ne nazire ni gde se sreću nebo i more. I još gore i još više, neprekidno smo se peli, zastajući samo da pogled teleportujemo u malu crnu kutiju koju smo poneli sa sobom. Taman kada pomislimo da smo na najvišem vrhu, iza njega se ponosno pojavljuje novi. Dobre vode su već bile pod našim nogama, izgledalo je kao da su ispod nas. Prema jugu se video Ulcinj i reka Bojana, a pored nje solana (bio na letovanju :-), dok je u suprotnom smeru pogled jasno dopirao do planinskih masiva severno od Sutomora.

Negde pri vrhu planine ponovo naiđosmo na tragove civilizacije: misteriozne, kamenom ograđene površine i grob nekog muslimana iz II svetskog rata. I vrh Lisinja - Loška, bio je blizu. Posle 6 časova kretanja, ugledasmo konačno i drugu stranu planine; u visinu se više nije moglo. Da nismo imali sat, cenili bi smo da je prošlo za trećinu manje vremena. Oštre planinske vrhove Lisinja od mase Rumije odvaja plitka, ali prostorna kotlina, koja deluje zaista pusto, odsečena i od mora i od kopna, zarobljena između dva planinska lanca. Izgleda da je nisko gorsko rastinje jedino što nastanjuje ovaj kraj... a tu negde počinju i naši problemi.

Hlad, voda, sendvič, voda, odmor, sve su to najčešće asocijacije vezane za neki planinski vrh leti... ne i za ovaj... ili nikako ne u našoj situaciji. Hlad na ovoj planini toga dana nije postojao, a mi smo na planinu krenuli kao na plazu, bez majica, pa smo u dva sata popodne već bili "pečeni", iako smo pre toga imali dobru boju. Na vrhu je svakom ostalo po dva, tri gutljaja vode, znali smo da uskoro sledi zeđovanje. Treća, možda najgora stvar koja nam u tom trenutku nije davala mira (bar meni, Miša se već sprijateljio sa njima), bio je roj muva i bubica koje su rotirale oko nas kao gomila elektrona oko jezgra teških elemenata i koje su nas neprestano ujedale i peckale po celom telu. Jednostavno, nismo mogli da uživamo u vrhu, niti da se odmorimo, morali smo odma' krenuti u dolinu! Bilo je lepo, lako i dugo penjati se, ali... trebalo je silaziti...

Kojim putem krenuti? Peli smo se jako strmim delom planine, koji je sada trebalo zaobići, jer je uvek teže sići. Veoma poželjno je izbeći i bodljikavo rastinje. Bilo je teško oceniti koji bi put bio lakši, krenuli smo nasumice, sa samo jednom mišlju: da što pre siđemo dole. Čini mi se da smo izabrali najgori mogući put za silazak, iz prostog razloga što je svaki put na Lisinju najgori. I provalija, i trnje, i žeđ i još pored svega dosadne mušice koje nas peckaju po već izgoreloj koži. Zaboravio sam na odronjavanje kamenja. Momci iz Jackass-a bi nam zavideli na ovom spuštanju, padanju, grebanju na kamenje i trnje. Kamera je bila potrebna u sledećoj situaciji: pao sam na zadnjicu i klizao se par metara, dok me nije "spasilo" i zaustavilo stablo koje se postavilo između mojih nogu (uuh). Muve su odustale od potere za nama kada su videle kojom se strminom spuštamo. Verovatno su pomislile: "Bežimo, ova dvojica su ludaci, ovde je mnogo strmo i bodljikavo." Vreme je prolazilo, isključili smo mozak i mislili samo na cilj: dolina, izvor, flaster... Od zmija ni traga, da smo kojim slučajem neku ugledali, mislim da bi smo mi nju ujeli. Mada, ako bi se desilo da ona ujede nas, e, tada bi nas jedino helihopter mogao spasiti. Na ovoj planini nema timeout-a, svaki pređeni metar se mora zasluziti.