Putopis: Dok drugi u hladu pivo piju, dve budale penju se na Rumiju
Autor: Vladimir Naumović

Dok drugi u hladu pivo piju, dve budale penju se na Rumiju
(nova i duža verzija priče)

Ako letujete u Dobrim vodama ili u Baru, a želite da vam to letovanje bude drugačije od ostalih, (ne)predlažem vam "šetnju" na Lisinj, jedan od obronaka planine Rumije, koji se sa svojih 1353 m nadmorske visine, strmoglavo izdiže iznad Dobrih voda. On stražari nad Jadranskim morem, bacajući pogled daleko na pučinu, a brodovima koji dolaze sa italijanske strane nagoveštava ukus brdovitog Balkana.

Međutim, ova planina je izuzetno negostoljubiva i pokušaće na sve načine da pokvari raspoloženje svakoga ko se osmeli da je osvoji. Pretpostavljam da postoji lakši put do vrha od onog kojim smo se mi lomatali; od probijanja kroz veoma, veoma, gust biljni svet, do freeclimbing-a. Samo, tada nije bilo nikoga da nam pokaže taj put.

Na početku planinarenja sledi skoro sat vremena tabananja do najdalje tačke asfaltiranog puta, odnosno traženja te tačke (motorno vozilo prilično bi skratilo potrebno vreme). Nama je istina trebalo mnogo više, jer smo prvo promašili put i završili u nekoj džungli kroz koju se nije moglo probiti. Vratili smo se i pre nego što smo izašli na pravi put, obreli smo se u čarobnim terasastim vrtovima maslina.

Najviše kuće u planini nalaze se dosta daleko od magistrale i one pripadaju lokalnim muslimanskim porodicama. U brdima postoji džamija iz koje se povremeno može čuti dozivanje njihovog poglavara na okupljanje. Nismo odgonetnuli koristi li neki instrument prilikom pevanja, jer mu glas zvuči zadivljujuće dubok i prodoran. Nismo odgonetnuli ni kako se jedna bakica popela na magarca većeg od nje za glavu, pa sa njim vodi ovce na pojenje.

Ubrzo nakon napuštanja poslednjih tragova civilizacije (ispravka: naići ćemo kasnije na dalekovode), nalazi se najviši izvor na ovoj planini iz koga hladna voda kulja kao iz vatrogasnog creva puneći mali bazen namenjem stoci - krave ne respektuju nikog kada su žedne, ne pitaju te dal' bi još da piješ, već se jednostavno postave između tebe i izvora i malo te gurnu ili mlatnu repom da bi se one nalivale. Ovaj izvor verovatno napaja sve ostale, pa je njegova voda, kao i na drugim izvorima u ovom kraju (or should I say na celom primorju) lošeg kvaliteta, ukus je nekako gorak.

Napojismo se i mi, pa krenusmo dalje sa svega 3 l vode i jednim prosutim u rancu jogurtom (čega smo tek kasnije postali svesni), što je u tropskim uslovima pri temperaturi blizu 40 stepeni i nepostojanja ni najmanjeg hlada izuzetno malo tečnosti. Nismo daleko napredovali, opet nas je zaustavila bujna vegetacija. Interesantno je kako smo se postepeno privikavali i sjedinjavali sa planinom: prvih stotinak metara gazili smo kao po tankom ledu vodeći računa da ne stanemo na neku zmijicu, posle nam je bilo mrsko da se probijamo kroz žbunje i sakupljamo paučine, a na kraju kao da je sve to postalo deo nas - kretali smo smo se po planini kao po spavaćoj sobi.

Nekako se dokopasmo čistine i kamenjara koji uopšte nije obećavao dobar provod. Planina se, najblaže rečeno, raspada! Sastoji se iz miliona i miliona sitnog i krupnog kamenja, koje se pri dejstvu sile koju prouzrokuje sletanje jednog lepog i šarenog leptira odronjava. Što smo se više peli, odronjavanje je bilo sve intenzivnije, jer se opasno povećav’o nagib terena, pa smo ubrzo morali da se vratimo stotinak vekova u nazad kroz vreme i da upotrebimo "sve četiri", kako su to činili moji slavni majmunoliki preci (da ne kažem naši preci, verujem da ima čistokrvnih ljudi, nastalih isključivo od ljudske rase, potomaka Adama i Eve, ali moj pra-pra-pra-čukun-čukun-čukun-pra-čukun... deda beše čovekoliki majmun, tako da ja ne pripadam toj rasi super ljudi, u mojim venama još uvek ima malo životinjske krvi – koja me na kraju krajeva i tera na odlazak u prirodu). Tada je Miši sinula genijalna ideja: patentiraćemo novi extremni sport koji će se zvati Stoneboarding, a ja ću dizajnirati Stoneboard. Spuštanje po pokretnom kamenju niz strmu planinu, to je ono pravo, samo za najhrabrije i najsmelije. Može i bez Stoneboard-a, kotrljanje se neće zaustaviti...

Paralelno sa protokom realnog vremena otvarao se naš vidik, jedna od nagrada i smisao našeg prkošenja gravitaciji. Bili su to trenuci prosvetljenja, penjanje po stenama i privilegija posmatranja tako velikog (za čoveka) dela Zemljine površine bili su najlepši deo dana... i letovanja. Priroda je nenadmašni arhitekta, neiscrpan izvor inspiracije. Vajar koji vaja apstraktne stvari, proizvoljne oblike posute šumom ili kamenjem. Planinske vence kojima se ne nazire kraj, kao što se ne nazire ni gde su se sreli nebo i more. I još gore i još više, neprekidno smo se peli, zastajući samo da pogled teleportujemo u malu crnu kutiju koju smo poneli sa sobom. Taman kada pomislimo da smo na najvišem vrhu, iza njega se ponosno pojavljuje novi. Dobre vode već su bile pod našim nogama, izgledalo je kao da su ispod nas. Mogli smo se igrati sa njima, premeštati kućice sa jednog mesta na drugo, zaustavljati automobilčiće koji su se kretali zmijski vijugavim putićem ili potopiti majušni brod koji je upravo pristizao na obalu i čiji je razglas dopirao čak do nas koji smo kilometrima udaljeni od plaže, narušavajući tišinu koju smo, dok se krećemo, remetili jedino mi rušenjem kamenčića, kamenja i kamenčina. Prema jugoistoku video se Ulcinj i reka Bojana, a pored nje solana (bio na letovanju :-), dok je u suprotnom smeru pogled jasno dopirao do planinskih masiva severozapadno od Sutomora.

Negde pri vrhu planine ponovo naiđosmo na tragove civilizacije: misteriozne, kamenom ograđene površine* i spomen ploča nekom muslimanu iz II svetskog rata, po imenu Dabezić Ramo. Uz ploču nalazio se bunar, nekoliko metara duboka rupa na čijem dnu jeste bilo vode, koju mi tada nismo iskoristili, zbog neverice da je bakteriološki ispravna.

Polako smo se približavali najvišem vrhu Lisinja po imenu Loška. Posle 6 časova kretanja, ugledasmo konačno i drugu stranu planine; u visinu više se nije moglo. Da nismo imali sat, cenili bi smo da je prošlo za trećinu manje vremena. Oštre planinske vrhove Lisinja od mase Rumije odvaja plitka, ali prostorna kotlina, koja deluje zaista pusto, otsečena i od mora i kopna, zarobljena izmedju dva planinska lanca, ostavljena izvan prostora i vremena. Nju nije briga šta se dešava u “spoljnom” svetu, ovde se ništa hiljadama godina nije menjalo. Izgleda da je nisko gorsko rastinje jedino što nastanjuje ovaj kraj... a tu negde počinju i naši problemi.