Prvi izlet bekpekera poznatiji kao

JA - BITI - BEKPEKER !!!

bio je 4. maja 2003. godine u nedelju i išli smo na AVALU!

Za izlet nam se nije prijavilo mnogo ljudi, ali se skupilo malo i složno društvo i otišlo do vrha Avale po najlepšem sunčanom danu.

Puno ljudi je iskoristilo praznik da ode sa porodicom i prijateljima u prirodu i na svakom koraku smo čuli muziku ili osetili miris mesa sa roštilja.

Mi nismo poneli roštilj, čak smo se nadali da će nam hrana biti poslednja stavka u celom izletu, ali kao što sve ekskurzije počinju još u autobusu otvaranjem sendviča i smokija, tako je i naše osvajanje vrha skroz spontano počelo otvaranjem soka, pa onda lagano jednim keksićem, pa preko seven days-a do čipsa... Nekako je lakše kretati se kad isprazniš ranac :)

Onda smo otišli do spomenika Neznanom junaku i tamo je bilo dosta ljudi. Prolazeći pored nas jedna grupa penzionera je pričala: "Ja sam bio mobilisan... trećeg marta četres' pete... i taj dan nikada neću zaboraviti". Posle nekog vremena su se iste bake i deke raspevale, baš kao u staro doba - "Višnjičica rod rodila..." Prvo smo se smejali, onda smo priznali da baš dobro zvuče dok pevaju u terci i na kraju smo prokomentarisali da ovo i jeste njihovo mesto, simbol njihove mladosti i načina života. A oko spomenika su jurcala deca, neki novi naraštaji koji ovaj spomenik doživljavaju na skroz neki drugi način - recimo kao interesantno mesto, iznutra zgodno za vikanje jer sve odjekuje...

Seli smo oko spomenika, sunčali se, pričali, igrali bagminton, dobacivali se frizbijem. Sunce nas je tako slatko pržilo da nismo ni osetili, samo smo odjednom shvatili da smo crveni po ramenima i licu. Trebalo je skloniti se u hlad, ali da bismo nastavili putovanje, morali smo još malo da ispraznimo rančeve, pa su pali i prvi sendviči (kojih je bilo više nego dovoljno i koji su širili miris kuvanih jaja - jel' moguće da mame uvek moraju da stave jaja kad negde ideš sa društvom!).

Izlet smo nastavili na Čarapićevom brestu, mnogo dobrom mestu punom hlada i terena za igru. Super smo se uklopili kao ekipa, opustili se, podetinjili u nekim momentima... Aktivirali smo ponovo frizbi i bagminton, ali smo se naizmenično i izležavali na peškirima ukrštajući gledišta po raznim bitnim pitanjima kao što su 'silikonske grudi - da ili ne', 'muško-ženski odnosi', 'kako devojkama prilaze Crnogorci, kako Beograđani', 'Ima li savršenije devojke od Natalije' itd. Slikali smo se, čim budu gotove slike, stavljamo ih na sajt, a postoji i jedna fotka koja će, bogami, biti dobro naplaćena za njeno neprikazivanje :))) Pojeli smo i poslednje sendviče, na silu, ali smo ih pojeli :) i onako izgoreli od sunca, krenuli prema podnožju....

Utisci: bilo nam je feonomenalno - dobro društvo, pozitivna atmosfera, lep dan, puno aktivnosti i puno uživanja...

Kiss svima koji su bili i neka napišu svoje utiske, neka je i kratko...

Jelena

Iz Dadovog ugla

Na izletu je bilo fenomenalno. Jeste da mi ramena i lice i dalje izgledaju prilično isprženo, ali je opšti utisak i više nego pozitivan. Moram priznati da nisam nešto previše očekivao osobito što su i naši vrli ?pogadjači vremenskih prilika i neprilika? preko TV-a najavili kišu, ali su me organizatori zarazili svojim entuzijazmom, a i morao sam da se sklonim jedan dan od knjiga pa makar i čitav dan bio na brdu, na kiši, pa makar me i grom fištio po sred glave.

Od kiše, naravno nije bilo ni pomena. Društvo koje se okupilo nije bilo veliko, ali sam imao utisak kao da sam birao sa kim ću provesti dan jer su svi bili toliko prijatni i druželjubivi kao da se znamo godinama a ne tek nekoliko sati.

Na moju veliku žalost dok smo išli šumskim stazicama nismo naišli ni na jednog medjeda ili vuka od kojih bi morao da branim ostatak društva pa mi prilika za junaštvom propade, a tako sam se nadao eh eh eh

Ali moja tuga se ubrzo izgubi pred naletima vrlo interesnatnih tema, veselog raspoloženja ostatka društva, bacanja kamena s ramena... čak sam se prisjetio i kako se precizno baca i hvata frizbi ali mi nikako nije pošlo za rukom da jednu ženu pogodim u glavu jer mi je njen položaj ometo moje strateške namjere... saznao sam da se najsavršenija djevojka na svijetu zove Natalija... na kraju ljubaznošcu i veselošcu Jelene i Bojane naučio sam da igram i polku.

Koliko smo bili veselo društvo dovoljno govori činjenica da su nam prilazila djeca mlada od 10-ak godina da se igraju sa nama...

Bilo kako bilo jedva cekam sledeći pohod.

Dado

vrh strane