Čajanka u pet

Bio je lep, sunčan... dobro, hajde, vreo i sparan avgustovski dan. Primila sam mejlove i samo kad me šlog nije strefio kad sam pročitala da je moja sestra Bokica, uvažena predsednica Udruženja bekpekera, pozvala ljude sa mejling liste na ČAJANKU u pet kod nas...

Pa, Bokice, kerida, što misliš da će ti neko doći na čaj u sred leta? - upitah oprezno.

Ha, vidiš, nisam o tome ni razmišljala, nego sam švorc, a stalo mi je do druženja, pa sam pozvala na čaj pošto ga imamo u kući :) - odgovorila mi je veselo.

E, to vam je, ljudi moji, pravi bekpekerski duh. I upravo je taj potez bio onaj pravi. Zaista su se u petak u pet po podne pojavili ljudi koji su.... ma, neverovatni, pročitaćete u nastavku :)

Zarazila je i mene svojom idejom, pa smo zajedno pozvale i ljude koji su se prijavili da budu domaćini strancima koji dođu u našu zemlju na sajtu www.hospitalityclub.org. Računale smo da su to druželjubivi mladi ljudi koji takođe vole da putuju. Počeli su da nam stižu odgovori. Ne mogu a da ne spomenem neke skroz čudne običaje koje neguje moja sestra jer su skroz interesantni za publiku... uglavnom, ona je sve koji su se prijavili da dolaze uredno upisala na spisak i kad su se pojavili, revnosno im je udarila plus!

Dva dana pred čajanku, pojavili su nam se momak i devojka, bekpekeri iz Finske. Još pre dva meseca, pisali su da će doći i ja se nisam mnogo pretrgla da zapamtim datum jer kod nas u Srbiji obično niko ne poštuje planove... tako da sam se vrlo iznenadila kad mi je stigao e-mail da oni stvarno stižu onda kad su i napisali. Primili smo ih kod nas na spavanje i naši mama i baba su dobile nervni slom jer ih niko ništa nije pitao, a ni obavestio. Čajanka je planirana za petak kad je trebalo da njih dve odu u selo. Taj odlazak je počeo da visi u vazduhu i nas dve smo se već prepale da će one ostati u stanu i saznati za još jednu našu akciju za koju se one ništa ne pitaju.

Srećom, počele su da se pakuju za odlazak, a nesrećom već je bilo kasno jer su ljudi bili tačni i stigli u velikom broju na vreme, taman kad je mama pokušavala da izvadi iz zamrzivača gomilu hrane i mesa za nošenje u selo.

Čajanka je počela. Strpali smo naše nove prijatelje u malu sobu i molili se da taj odlazak u selo što brže prođe. U tom haosu od toplote u sobi nije dolazila u obzir ideja da se kuva čaj. Najzad smo objavili širenje po celom stanu i onda je stvarno počelo. I moram priznati da su ljudi stvarno pili čaj. Ja obožavam engleski crni čaj sa mlekom, a bio je dobar i jedan voćni koji je imao original ukus i miris voća koje je bilo na slici.

I naravno, čitava poenta ovog teksta nije da opiše spoljne karakteristike čajanke nego da dočara onu atmosferu koju sam ja osetila, nadam se da nisam jedina!

Meni se društvo od početka svidelo. Došli su sa različitih strana i u našoj maloj sobi shvatili koliko je svet mali. Neki su se znali iz osnovne škole, neki iz srednje, neki sa posla, fakulteta... a najveća slučajnost je bila kad su naši Finci u centru Beograda sreli jednog Amsterdamca koji je s njima bio u hostelu u Rumuniji pre neki dan, a isti taj Amsterdamac je upoznao našeg bekpekera, Saleta, u Budimpešti na PEPSI SZIGET festivalu...

Drago mi je što su se ljudi uklopili, što su svi sa svima pričali, bila je jako pozitivna atmosfera, i čini mi se da je najveći autsajder bio moj dečko koji je došao, video da nije iz te priče i otišao :). Bilo je priče o hostelima i organizaciji... osećala sam se skroz čudno kad sam shvatila da svi oko mene znaju šta je to hostel i bekpeking jer obično nas ljudi gledaju kao da smo pali s kruške kad pomenemo te dve reči. Osećala sam se kao sa svojima. Čini mi se da smo se međusobno mnogo dobro razumeli, o čemu god da smo pričali... Moja Bokica je bila malo razočarana na kraju što nije bilo više vremena za priču o organizaciji, što su se ljudi više zezali, a manje "radili" :), ali, ja sam joj rekla da je bitno da smo se međusobno upoznali, ostvarili neki kontakt, i to kako ćemo drugačije, ako ne kroz druženje i opuštenu atmosferu... Uglavnom, meni je bilo prelepo, osećala sam se euforično i neko me je prozivao u fazonu da li to u čaj stavljamo alkohol kad smo tako veseli :)

Na čajanci je bio i volonter hospitalitycluba čiji sam zadatak shvatila kao da treba da nas posmatra i ako uoči da neko od onih koji se nude da budu domaćini nije normalan ili mu bilo šta fali treba da dojavi onima tamo sa sajta da ga izbrišu :) Međutim, iako se potrudio da shvatim da sam krivo razumela njegovu ulogu, ipak nas je cele večeri fotografisao :))) što se meni svidelo, ali ko zna za koju će tajnu misiju to da upotrebi :)))) Samo se pitam šta će ljudi da pomisle kad vide fotografiju na kojoj je moja sestra crvena od suza kad je pratila Fince koji su kretali iz Beograda dalje po Evropi... Ah, ta naša gostoljubivost :)

I kao što uvek završavam svoje utiske sa neke akcije, pozivam sve koji su bili, a koje ne mrzi da napišu reč-dve o tome kako su doživeli ovo druženje... Nadam se da ćemo se još viđati, i da će nam doći svi oni koji nisu bili u prilici da dođu prvi put!

Šaljem vam svima po jedan kiss!

Jelena