Fruškogorski maraton

Ja sam, čini mi se, od rođenja bila zaljubljena u prirodu i doživljavala sam je mnogo jače od ostalih. Zato vam verovatno neću moći rečima u potpunosti preneti veličinu utiska. U početku je sve govorilo da treba odustati od zamisli jer je vreme bilo blago rečeno užasno. No, međutim što je veći izazov, jača je volja.

Pri samom dolasku me je oduševilo gostoprimstvo jednog starijeg gospodina koji je dao sve od sebe da se osećamo prijatno. Moja drugarica i ja smo stigle u subotu, a noć pre dva druga su uživala prenoćište kod tog dragog gospodina. Slušati njegove priče bilo je kao čitati enciklopediju, tako da je bilo i poučno iskustvo.

Svrha našeg dolaska bio je 27. Fruškogorski maraton. To nije klasičan maraton, tj. ne trči se, iz prostog razloga jer je nemoguće, osim, naravno za neke ljude izrazito jake kondicije i volje. Tako smo mi napokon krenuli. Sa obzirom da smo malo kasnili neki takmičari su se u to vreme već vraćali. Išli su nam u susret kao neka čudovišta iz močvare, bili su toliko umazani blatom da se boja njihove odeće jedva mogla nazreti. Ali mi smo verovali da se to nama ne može dogoditi pa smo hrabro nastavili.

Veličina staze koju je trebalo preći bila je malo više od 19 kilometara. Najduža staza je bila 101 kilometar, ali za nas početnike ova je bila sasvim dovoljno dugačka.

Kada smo prešli odprilike 4 kilometra, dogodio se prolom oblaka. U sekundi se smračilo i kiša je počela nemilosrdno padati. Bilo je užasno hladno, vetar je duvao, mi smo bili mokri do kože, sami u nekoj šumi, divno zar ne? Prosto prelep osećaj potpune prepuštenosti prirodi. Ali, kiša je ubrzo prestala i pojavilo se sunce da nas malo osuši i ugreje.

Sretali smo ljude koji su se vraćali sa delova staze na koje smo mi trebali ići. Govorili su nam da odustanemo, da je put gotovo nemoguće preći. Naravno da ih nismo poslušali. Ali blata je bilo toliko da je stvarno izgledalo nepremostivo. Nizbrdice su bile jako strme i klizave , trebalo je prvo isplanirati i razmotriti sve mogućnosti pa se tek spuštati. Ne znam ni sama kako sam izvodila te akrobacije, ali sve su bile uspešne. Zamislite da niko nije pao. Baš dosadno, ali moram priznati da je bilo blizu. Najzanimljivije je bilo spuštanje niz oboreno stablo u neki kanal. To je bio jedini način da nastavimo put. Bili smo pravi tarzani, ali sada je trebalo izaći na drugi kraj kanala. U jednom trenutku, dok sam se penjala shvatila sam da ustvari klizim nazad, pa sam se lepo uhvatila rukama za blato ispred sebe da bih se zadržala. Posle toga smo jeli. Živela higijena!

Na poslednjoj kontrolnoj tački čekala nas je nagrada i saznanje da je sve to vredelo. To je bilo jezero u kamenolomu nastalo tek pre 2-3 godine podizanjem podzemnih voda. Prizor je bio neverovatan a osećaj nezemaljski. Iz stene iznad jezera je izvirao mali vodopad koji je nestajao u tamnozelenoj vodi. Poželela sam da nikada ne odem. Medutim, morali smo nastaviti. Preostali deo puta nije bio toliko naporan, ali je bio manje zanimljiv jer smo od umora izgubili volju da govorimo.

U Popovice smo se vratili izgledajući baš kao ona čudovišta koja smo sreli na početku. Možete da zamislite kakvi smo bili sa podvrnutim nogavicama, kilogramima blata na nogama, iznemogli, izgladneli...... Bitno je da nam je u očima bilo zadovoljstvo. Pranje je bilo dugotrajno i donekle uspešno za šta je bio zaslužan dobronamerni gospodin. Kod njega smo i večerali. Tu nam se pridružilo još prijatelja koji su tog popodneva stigli iz Beograda. Neko je noćio u šatoru, iako je bilo samo 7-8 stepeni, a neko u planinarskom domu. Spavati u istom krevetu sa još deset ljudi je tek bio doživljaj. Valjda sve treba iskusiti.

Naredni dan smo se malo sunčali na proletnjem suncu i krenuli autobusom do Novog Sada, pa vozom do Beograda.

Posle ovoga mogu samo reći da sam sigurna da ni jedan sledeći osmomajski maraton neće proći bez mene.

Tanović Marina

Iz Jelenine perspektive

Svake godine se održava poznati pešački maraton na Fruškoj gori. Dolazi nekoliko hiljada ljudi i postoji veliki izbor vrlo dobro obeleženih staza koje neko može da izabere da predje tog dana. Svaki učesnik dobija kartu na kojoj su mu ucrtane kontrolne tačke i koje treba da overava usput.

Pre dve godine sam prvi put učestvovala na stazi od 33km i bilo je nezaboravno. U toku tih 9 sati pešačenja (ni sad mi nije jasno kako nam je tako dugo trebalo da dodjemo do cilja, ali svima je), smenile su nam se sve vremenske prilike, uživali smo u prelepoj prirodi, slikali se na interesantnim mestima, vremenom se umorili toliko da smo morali da nabavimo pomoćne štapove, a na cilj smo stigli skoro četvoronoške prljavi od blata kao da smo se valjali u svinjcu. Kako smo se vratili do Beograda to ne mogu ni sad da se setim, bili smo potpuno iscrpljeni i sve živo nas je bolelo.... Ali ostalo je u najlepšim uspomenama!

Ove godine nisam mogla da učestvujem jer sam radila tog dana, ali sam odmah posle posla sa društvom stigla na Popovicu (gde je start/cilj) i tamo smo podigli šator u dvorištu našeg dragog domaćina koji nas je ugostio kako dobrom večerom, tako i zanimljivom pričom...

Čekali smo ostatak ekipe da završi sa svojim maratonom, večerali smo i otišli do obližnjeg planinarskog doma. Devojke koje su mislile da spavaju u tom domu su se zgrozile nad situacijom koju su zatekle u spavaonici (odnosi se na mirise i komfor), ali smo sutradan čuli da kad više nisu mogle da stoje na nogama od umora, nisu pravile pitanja i zaspale za sekund baš u toj spavaonici...

Posle provoda uz muziku i piće u planinarskom domu, nas četvoro srećnika je otišlo na spavanje u šator... i ispade da sam jedina ja lepo spavala, ostali su se posmrzavali (a neki su nosili čak zimske vreće)... no dobro, bilo je to lepo kampovanje...

Ujutru smo obišli malo Frušku goru i shvatili zbog čega su se ljudi na cilju šetali svi sa blatom do kolena... ceo dan je padala kiša... ali to jutro je bilo divno, vedro i kao stvoreno za šetnju i sunčanje... uživali smo i vratili se da bismo našu akciju nastavili u Novom Sadu...

Lep je to gradić iako imam neke loše uspomene iz njega... Malo smo se prošetali, jeli neki mnogo dobar sladoled na kugle, slikali se sa labudovima i onda krenuli prema Beogradu...

Ali, naša avantura se tad nije završila... Ivan nas je nagovorio da bi bilo baš lepo da vidimo njegovu novu vikendicu bogu iza tregera, negde na Dunavu... i tako smo se do tamo klackali i videli rojeve komaraca koji su samo nas čekali kad smo zagazili u travu visoku bar metar... Dobro, biće to super mesto za odmor kad se sredi, neka od destinacija koje ćemo planirati bajsevima u nekom sledećem maju!