Utisci sa Veselog spusta

2003. godine

Ove godine sam bio prvi put.
Bilo je divno.
Moja sestra Jelena i njen momak Krasto su vec bili 2 puta ranije, i uverili su me da treba da pođem.
Ne mogu sebi da oprostim što i ja nisam pošao sa njima pre 2 godine.
Imali smo najjači splav. Veličine 4*4 metra od dasaka - fosni sa 6 kamionskih guma odozdo.
Ugođaj je neopisiv rečima.
I pored prilično velike gužve (kažu oko 10-12 000 ljudi) želeo bih da svi koje vole druženje i uzbuđenje, dođu i osete sve čari Ibra.
Možda to deluje i opasno, ali ako je ekipa spremna na rad i uzbuđenje, sve je OK
Vidimo se ispod Magliča u junu 2004. Živeli i veseli bili !!!!!!!!!

Vasilije Vujić

Pozdrav svim spustašima. Moje ime je Goran i javljam se iz Loznice. Ove 2003. sam prvi put bio na ovoj manifestaciji sa jos 3 ortaka. Što se tiče utisaka dovoljno je samo da kažem da nema teorije da ikad više propustim "VESELI SPUST". Nadam se da ću ovo uskoro moći da potkrepim i adekvatnim slikama (ako budu uspele). Ajd pa živeli i vidimo se sledeće godine u Mataruškoj Banji!

Sve je počelo u subotu ujutro oko 5, pola 6 kada smo stigli u Kraljevo. Pomalo izmoreni i gladni ali sa neverovatnom euforijom. Moram dodati da nisam spavao prethodnu noć jer sam na Adi ciganliji isprobavao čamac, proveravao da li je sve u ispravnom stanju. I naravno naišao sam na
problem koji sam uspeo da rešim tokom subote.

Kada smo stigli u nedelju rano ujutro u Kraljevo, narod je polako pristizao ali je bilo već dosta njih spremnih, pomalo pijanih i ornih za dan koji ćemo dugo pamtiti. Potražili smo organizatora da se pijavimo i imali smo šta čuti. Do tada je već bilo prijavljeno 4000 ljudi. UUUUAAAAAUU koja cifra s'obzirom da se narod tek tada masovno počeo prijavljivati. Imamo oko dva sata da raspakujemo čamac, kupimo sve što nam je potrebno i utovarimo na kamion. Suviše malo vremena. Ipak smo
nekako stigli da pokupujemo ono sto nam je najvažnije, šteta imali su samo BIP, mada nije ni on loš kakav je bio đevrek koji smo nekako uspeli da kupimo, medjutim fali nam još stvari a nijedna prodavnica ne radi. UŽAS, a kamioni kreću. E onda opet maler. Pumpa za čamac mi produvala, šta sad, mogu samo da je bacim. Srećom živim u zemlji u kojoj su ljudi korektni i dobrodušni pa se lako prevazilaze sve nevolje.

Krećemo. Nekako pokušavam da ubacim brata u šleper koji se vec dobro zaleteo. Nije on lak međutim ja živim u Srbiji. E tu počinje zezanje. Samo mi jedna stvar nije jasna kako sam uspeo u momentu da zaboravim sve što me je mučilo kopkalo, sve što mi nije dalo mira u Beogradu. Mislim da to nikad neću razumeti. Euforija i atmosfera šta reći. Čak i voznja u šleperu je zabava, mada me malo bolelo dupe (za sve). Kako smo se približavali cilju tj. startu kod srednjevekovnog grada Magliča, postajali smo nervozniji, opušteniji, pijaniji. (Onaj đevrek mi i nije baš trebao). Nekih 2 km je bila duga kolona automobila, ljudi koji su ko zna kad stigli i kampuju nestrpljivo čekajuci početak spusta. Stigli smo.

A onda šok. Ambijent i atmosfera na startu ispod Magliča.............

Ne želim Vam opisivati jer ne mogu opisati a ako bih pokušao ne bih uspeo. To znaju samo oni koji su bili, samo oni koji su osetili euforiju i radost zato što su tu. Koliko god sam mogao videti video sam samo veselje i radost na licima ljudi zato što su tu, zato što svi dišu kao jedan. Dugo
smo čekali da spustimo čamac u vodu jer nema mesta.

I počelo, krećemo. Moram priznati da smo svi u čamcu potpuno neiskusni što se tiče splavarenja što se i moglo videti na prvom brzaku, pola nas je već bilo u vodi. U redu sad znamo kako, ali evo ga drugi još nezgodniji, aaaaaaaaaaaaaaaaaa uh prošli smo ga nekako, međutim moj gumenjak je bio više pod vodom nego na vodi. Nisam verovao da ga dva talasa mogu napuniti. Izbacili smo nekako nešto vode i ostalo ostavili da hladi pivo. E sad smo već ušli u fazon, ali više nema takvih brazaka, nema veze sada već možemo da se smejemo kao nikad.

Zasto?

Pored nas prolazi veliki splav sa jedno 10 njih, koji ne primećuju da ih reka nosi ka obali. Jedna dobra grana je uspela da ih sve svuče sa splava, samo ih je pokosila, i dok su se oni osvestili šta se dogodilo splav je bio daleko od njih. Eh to su bile scene.

Sada je Ibar vec dosta mirniji sa par manjih brzaka koje lako savlađujemo i koji nisu neki problem za nas "iskusne"splavare.

Moram odati priznanje trubačima, ljudi su svirali od 8 ujutro do šest popodne dok smo bili zajedno a onda su oni nastavili ka Kraljevu (pošto smo mi odustali u M.banji.) Pošto su prošli prvi brzaci posle nekih 2 sata ludog provoda pauza u Bugutovcu. Tu sam našao i ćaleta, koji me darivao sa dosta Apatinskog i nik-om, taman da dopunimo rezervoare, i kome sam nalozio da nas čeka u banji, naravno sa spremljenim ručkom.

I tada bum. Polako su nas stigli trubači.To već nikako ne mogu da Vam objasnim. Držali smo stalno rastojanje ni predaleko ni preblizu već taman onaliko koliko je dovoljno da čujemo u daljini. Možete li zamisliti, izvalili ste se u čamcu koji polako klizi niz Ibar pored voljenih a u daljini čujete trubu, đurđevdan, ne kuni me ne ruži me majko, stani stani Ibar vodo, moravski čoček i razna kola.

Kako život moze biti lep.

Sledi uskoro nastavak.

Dane

vrh strane