Utisci sa Veselog spusta - splavarenja Ibrom
nedelja, 04. jul 2004.

Biti organizator neke akcije je baš vesela stvar :)
Zvrckaš ljude telefonom, pa kad ih nema na fiksnom, okreneš mobilni par hiljada puta dnevno, pa ti oni pišu putem SMS-a, a ti im redom odgovaraš, pa te pitaju dokle smo stigli sa organizacijom i ako im kažeš da još ništa nije sigurno, onda se i oni predomišljaju da li da idu pa je stvar onda još nesigurnija i tako sve u krug :)

Ali, ukoliko imaš svog ličnog psihoterapeuta, akcija može fenomenalno da uspe, a tvoji živci da ostanu čitavi i da provod bude nezaboravan u svakom smislu :)

Ostvarilo se ono što je poenta bekpekinga... dakle, niko na splavarenje nije došao tako što je uplatio aranžman, prekrstio noge i čekao da se splavarenje dogodi... svako je dao svoj doprinos i tako smo bili prava organizacija! Neko je uložio svoje gume, drugi je doneo šatorska krila, treći je poneo konopce, četvrti vesla, neko je uložio svoje iskustvo u sklapanju splavova, neko je uložio svoju fizičku snagu za veslanje, neko svoje iskustvo u navigaciji, neko je bio tu da zasmejava društvo, neko da podiže moral našoj posadi, neko je podigao naš splav na internacionalan nivo :)

Ekipa iz Beograda je išla kolima, jedna iza drugih, i stigla do Magliča dan pre spusta, predveče. Planirali smo da podignemo šatore jer smo čuli da je ove godine organizovan kamp prostor. Ali... ubrzo smo shvatili da smo kasno stigli. Kamp je bio prepun, ljudi su se odavno već napili i teturali se na sve strane uz muziku koja je treštala sa razglasa... Atmosfera je bila uzbudljiva i dala nam optimizma da pređemo sa druge strane Ibra i tamo pokušamo da nađemo mesto za prenoćište. Trebalo je preći mostić.

Mostić

Morala sam da stavim podnaslov jer je meni ovo možda najuzbudljiviji deo akcije koju opisujem. Dakle, mostić je doslovno kao oni viseći mostovi iz američkih filmova gde glavna glumica propadne kroz krckave daske i onda je spasi glavni glumac iz helikoptera. Meni je to tako izgledalo, a drugi nek kažu da preterujem. Znači, desetine ljudi odjednom prelazi mostić na kome malo ima, a malo nema dasaka. One koje postoje, krckaju i samo čekaš kad će da se odlome. Krenula sam natovarena opremom i preskočila prvu rupu. Sledeća je bila na mestu gde su nekad stajale čak dve daske. Ljudi se guraju, prolaze jedni pored drugih, ja sam se lepo okrenula i vratila. Onda sam videla čoveka koji je dolazio s druge strane mosta kako nosi malo dete na rukama. Uh, skupila sam hrabrosti i ponovila pokušaj. Na sred mosta, srela sam Milana. Ne mogu da to ne spomenem. On je video koliko sam se uplašila i počeo je onako veselo da skače po mostu i da ga ljulja. Onda me je zapitkivao o nekim baterijskim lampama... joj Milane, jel' si znao da ko se zadnji smeje, najsladje se smeje? Ne znam da li da u istom pasusu spomenem i kako mi je zmija prošla između nogu kad smo nastavili na drugoj obali, bojim se da će svi onda znati da volim da preterujem. Neka bude :)

Na brzaka smo podigli šatore pored nekih krajišnika koji su pekli ražanj i moj dečko i ja smo otišli do Kraljeva po još jednog člana posade koji nam je stigao iz Niša. On je rekao da će sutra doći možda još jedan njegov drug, došla su četvorica :) Prespavali smo u Kraljevu kod Vlade koji me je i nagovorio na ovu akciju pre dve godine. I njega smo nagovorili da krene sa nama, a on još jednog svog druga.

U šest ujutru smo krenuli prema Magliču. Plan je bio da potrpamo šatore i sve stvari koje ne bismo voleli da izgubimo u Ibru u kola i da ih odvezemo u Matarušku banju gde ćemo završiti sa splavarenjem, da nas sačekaju na cilju. Vozače (ili bolje reći vozačice - Ninu i mene) je Vladin tata prebacio ponovo nazad do Magliča. Već je bilo prošlo dosta vremena kad sam se vratila, prešla most i shvatila da splav još nije gotov. Gume su bile naduvane, gomila novih ljudi je stajala i vezivala šatorska krila, svi su bili u nekoj akciji, krajišnici su nas nudili pečenim kobasicama i piletom što mi je dobro došlo jer nisam ništa doručkovala...

Pošto nam se posada iznenadno povećala, napravili smo dva splava sa po osam guma. Svaka guma je bila obložena šatorskim krilom, a samo jedan splav je imao i ceradu između dve gume, tako da nije bilo rupa između i to je bilo idealno mesto za stvari, pa sam i ja stavila kod njih moje dve čokolade za kojima sam kukala pola puta jer je njihov splav krenuo pre mog i onda nismo mogli da se pronađemo...

Oooo-ruk! Ušli smo u vodu. Odmah smo shvatili da je nas više na splavu nego njih, bilo nas je deset na osam guma i prilično smo potonuli, toliko da smo ubrzo osetili da sedimo u vodi. Pri tom smo imali dva neplivača, doduše i jednog spasioca, a ono što je pozitivno, imali smo čak četiri devojke, dok mnogi drugi splavovi nisu imali ni jednu! I nismo se predavali... prvih par sekundi, onda smo počeli da vrištimo jer smo naišli na prvi brzak koji nas je dobro iscimao i isprskao. Pa onda stena! Da li će pući guma, ceo splav? Prošli smo i to, ali vrištanje je bilo do ludila!

Onda smo naišli na najveći brzak na Ibru i dve zadnje gume su nam se izvrnule, a sa njima i četiri člana posade! Dobro su se okupali, uspeli smo da ih vratimo na splav, ali je naš gost iz Amerike, koga su svi zvali Japanac (jer liči na Kineza, pa da ga ne uvrede, valjda) ili su ga zvali Stevan (dečko se zove Evan), dakle, ostao pri tom prevrtanju bez patike i nije mogao da shvati da se ne možemo vratiti uzvodno po nju... Drugu patiku je sačuvao do kraja i poneo je u Beograd... Zatim je izvadio svoju Nokiu sa kamericom od ko zna koliko stotina eura (rekao je ali sam zaboravila), da proveri da li radi, naleteo je drugi talas, treći i sad mu ni telefon nije radio... Jadničak, toliko se smorio, samo je držao uza se onaj njegov ranac, cvokotao od hladnoće i molio se bogu da izađe već jednom živ iz ove Srbije. Čula sam da su ga u kampu cele noći zezali oni krajišnici, da su ga terali da pije pivo i rakiju, a on to ne voli i da su se slikali sa njim njegovim aparatom i stavljali mu uši iznad glave... e, to tek kad bude video... Ujutru mu se jedan izvinio u ime cele srpske nacije za to što su ga zezali cele noći... sve na srpskom!

Sreli smo te careve u žutim majicama negde na prvoj polovini spusta ispozdravljali se sa njima, isprskali propisno i dali im Zlatu, našu bekpekerku koja se smrzla jer je onomad pala u vodu. Oni su imali gumenjak i mogla je bar da sedi na suvom. Pet minuta posle toga smo gledali kako se krajišnici pozdravljaju sa još jednim splavom, sve po Zlatinim leđima... kasnije su joj dali ćebe da se nekako zgreje....

Naši splavari su se pokazali kao jedna baš dobra ekipa. Imali smo pametne i jake muškarce koji su veslali, moram da istaknem mog Žiku, ne što je moj, nego što je stvarno jak i kad on zavesla, nema brige da će splav udariti u stenu ili skrenuti u granje. I drugi momci su se dobro pokazali, ne ide Nemanja za džabe u teretanu, i ne savija Slaviša za džaba prut dok je tanak (to će samo on znati), a opet, Goran nam je stari navigator na veselim spustovima... Devojke su bile zadužene za vrištanje, mazanje kremicama za sunčanje, držanje fotoaparata u vodi, ops, iznad vode, i naravno uživanje u sunčanju i atmosferi...

Na pola spusta smo sreli drugu polovinu naših. Zastali smo pored njih na obali i ja sam se dokopala mojih čokolada. Bile su pune Ibra, ja sam ih iscedila i stavila na kamenčiće da se suše... Hm, bilo je dovoljno zainteresovanih da smo većinu pojeli u roku od par minuta pre nego što je ostatak Evan slučajno zgazio onom svojom bosom nogom :) Ovde nas je četvoro sa našeg splava napustilo. Previše su cvokotali od hladnoće da bi bili u stanju da uz uživanje nastave splavarenje. Onda smo vezali naša dva splava i ostatak se spuštali uz maksimalnu uživanciju, skoro da nije bilo potrebe za nekim napornim veslanjem, Ibar je bio mirniji, sunce nas je brzo osušilo pa smo počeli i da crvenimo i tako smo se baš dobro zezali do Mataruške banje jer su Boki, Miloš i Kikina ekipa iz Niša bili baš dobro raspoloženi.

Sretali smo usput još veće kulere od nas, koji su imali ogromne stomake od piva i sedeli u solo gumamai lebdeći tako niz Ibar sa flašom u ruci. Za razliku od njih, Mariborci su propisno sedeli u svom najnovijem narandžastom čamcu sa pojasevima za spasavanje, kačketima ili kacigom na glavi, sa veslima koja su sinhronizovano radila kako u muškim, tako i u ženskim rukama sve do cilja. Interesantan mi je bio splav od stiropora, niti može da potone, niti da se izduva, samo je ostavljao za sobom sneg po vodi... Sa mostića iznad Ibra su nam mahali meštani i slikali nas novinari :) Pored reke su ljudi pekli roštilj i pozdravljali nas, dobili smo aplauz od Zemunaca za Beograd!!!

Stigli smo živi do Mataruške banje. Nekima se išlo i do Kraljeva, ali smo se ipak iskrcali ovde. Kraj kola su već stigli naši koji su odustali na pola pa smo po ugledu na njih raširili stvari po parkingu da nam se suše na suncu... Ispozdravljali smo se sa svima, obećali jedni drugima fotografije i priče i krenuli svako u svom pravcu.

Ovde se ne završava priča za Evana. On mi je poverio da ovaj dan neće nikad zaboraviti, nebitno da li zbog dobrog ili lošeg (to mi je ostavio da pogađam). Zapalo mu je da ide sa nama kolima, a ta kola sam vozila ja, koja imam dozvolu tek jedno dve nedelje :) Hm... lepo sam vozila par sati Ibarskom magistralom, ali kad smo došli u Beograd, u gužvetinu nedeljom uveče kad se svi vraćaju, bilo je baš napeto. Osećam da su se svi molili da stignu živi kući jer sam vozila kao klinac koji je maznuo ćaletu kola - bez ideje gde treba da skrenem ili u kojoj brzini da krenem ili kako se koči a da svi ne lupe glavom o sedište ispred... totalan krah sistema, na kraju sam digla ruke, prepustila volan drugome i pitala Evana da li je živ... ne verujem da me je čuo :) osmeh na licu sam mu videla tek kad je izašao iz kola u Beogradu...

Eto, a sad ostali, pišite u par rečenica kako vam je bilo... čak iako niste bili sa nama u ekipi, šaljite svoje utiske na e-mail:

Jelena