Projekat Atina 2004.

Juče je bio prvi dan mog putovanja. Iako sam planirala da krenem u
četvrtak, polazak sam odložila za par dana. Razlog tome bile su brojne obaveze i pripreme koje sam morala da obavim. Posle kratkog i mučnog spavanja i povremenog trzanja u brizi da se ne uspavam probudila sam se i pogledala nedelju pravo u oči. Spakovala sam što sam brže mogla svoje stvari i krenula. Na železničkoj stanici sam kupila YU Rail kartu bez ikakvih peripetija, a onda je pred vozom pao jedan srceparajući rastanak sa mamom i mojim dragim momkom.

Dok me je mama vozila kolima do stanice, odslušala sam jedno fino redavanje o tome kako ima loših i agresivih ljudi, kako treba da ih se klanjam, šta da im kažem i slično. Koliko god da sam se trudila da taj razgovor što manje utiče na moje raspoloženje i samouverenost, nisam uspela. U vozu sam tokom celog puta strepila da li će mi cimeri čim izađem iz kupea uzeti nešto, ili me napasti u prvom tunelu. Naravno, ništa se ružno nije desilo, naprotiv, među ljudima koji su cirkulisali kroz kupe našla sam par dobrih sagovorika.

Kiša koja me je ispratila iz Beograda polako je stala, i kad sam stigla u Suboticu već je uveliko bilo vedro. Brzo sam pronašla jedan od dva hostela za koje sam znala. Kad ja tamo, a ono... hostel se renovira. Imala sam sreće da su momci sa portirnice bili jako fini i pozvali drugi hostel u kom su mi ugovorili sobu. Do tamo sam imala oko pola sata hoda, u šta nikako nisam htela da poverujem. Ranac mi je bio jako težak i sve sam se nadala da ću uskoro ugledati zgradu koju sam tražila. Dok sam tako hodala već sam počela da se preslišavam šta sam sve to spakovala i čega bih se mogla otarasiti.

Loše iskustvo od prošle godine vodilo me je da pažljivo izaberem stvari koje ću poneti, ali uprkos mom trudu bila sam neprijatno iznenađena već prvi put kada sam podigla ranac. Sve u njemu mi je bilo važno, tu su se sada odjednom našle sve one stvari koje smo moja drugarica Tija i ja prošle godine podelile u dva ranca: šator, vreća, posuđe, cerada, odeća...

I tako dok sam nabrajala konačno sam ugledala dom. Simpatični momak koji se tu slučajno našao kao zamena portira ljubazno me je zamolio da pričekam drugu smenu. Čekanje nije bilo dugo, a jos manje dosadno. Jovan i ja smo za to vreme pored ostalog pretresli par najpopularnijih španskih sapunica koje se emituju na YU kanalima. Onda mi je pokazao sobu, WC, kupatilo,TV salu i otišao dalje svojim putem. Malo sam se raskomotila, a zatim sela da napišem članak za Travel magazin. To je bila obaveza koja me je već par dana pritiskala i bilo je krajnje vreme da je obavim. Dok sam se trudila da tekst bude živahan koliko i događaji o kojima sam pisala, kapci su mi postajali sve teži, a mozak sve sporiji. Stigao me je umor i morala sam da se manem tog posla.

Bilo mi je žao da legnem i prespavam veče u Subotici, pa sam odlučila da prošetam i tako se malo razbudim. Uputila sam se do internet kafe-a čiju sam reklamu videla u prolazu nedaleko od prvog hostela. Kada sam stigla tamo shvatila sam da je zbog letnjeg radog vremena odavno zatvoren i uputila se dalje. Pronašla sam drugi, mračan i prilično bučan, što nikako nije odgovaralo mom raspoloženju, a još manje poslu koji je trebalo da obavim. Ipak uspela sam da ukucam završni deo članka. Kada sam se vratila u hostel, već je bilo deset sati i vreme za laku noć.